Milov slobodni pad

U šta gleda poslednjih dana Milo Đukanović? U avio ili natalnu kartu? Proriče li mu neka stara Crnogorka sudbinu ili je Milo već i sam zna, jer je crtao kako on tako i stranci, mnogo više. Babe se tu nisu mnogo pitale. Igrač poput Mila Đukanovića znao je, ako želi da stupi na tron i na njemu ostane što duže, kakav će mu usud biti kada postane bivši.

Za takve igrače to znači ne samo opstanak na vlasti po svaku cenu već i opstanak u prirodi po svaku cenu! I tada se za cenu ne pita.

I svaki bivši lider dobro zna da će jedne nedelje, jednog meseca i jedne godine, nije bitno koje, zazvoniti zvona koja će ga ispratiti, dok će mase klicati nekome drugom, u istom zanosu i sa istim nadama sa kojima su nekada klicali njemu.

Ta nedelja je došla. Siguran sam da je Đukanović pogledao tek formalno u kalendar, znajući da dolazi konačan trenutak oproštaja sa prestolom, pre nego što je izašao na glasanje 2. aprila. Prezrivo se nasmešio, ali sam sebi, kao čovek koji je pokazao da su legende o prijateljstvu, kumstvu i izdaji stvar poezije, a ne politike.

Ako je doskora verovao da između trona i nebesa ne treba da se leti „Montenegro erlajnsom”, već da je dovoljno da napravi dvokorak i da ih dodirne, sada je dvometraš svestan teorije ukletog relativiteta balkanske politike. Milo savršeno dobro zna da tu teoriju nije smislio Ajnštajn, već velike sile koje upravljaju kretanjem satelita u crnoj rupi ovdašnjeg dela univerzuma.

Na vlast ga je doveo Slobodan Milošević, izvozeći antibirokratsku revoluciju u Crnu Goru. Beše to još pre pada Berlinskog zida, kada se kauboj Ronald Regan iz Bele kuće spremao da upuca Sovjetski Savez. I beše to vreme kada se Erih Honeker, komunistički vladar Istočne Nemačke, spremao za selidbu iz svog kabineta, svestan da mu vreme neumitno ističe.

Poslednji gospodar iz komunističke epohe, koga je postavio Slobodan Milošević 1989. godine u zemlju Brda i Primorja, bio je omiljeni pionir vožda iz Beograda.

Priča se da je Milo pustio pravu mušku, đetićku suzu – kada ga je izdao. Posle je sve postalo lakše. Izdao je prvo samoga sebe, a potom – sve oko sebe. Presvukao je više kostima od bilo koga u regionu, savršen u svakoj od uloga. Komunista, pa antikomunista. Antievropejac, pa evrofanatik. Ljubitelj ruskih oligarha, pa žestoki antirus. Antinatovac, pa najviši natovac.

Ateista, pa po potrebi Amfilohijev pravoslavac, pa, opet po potrebi, još veći Dedeićev pravoslavac. Dakle, ubeđeni ateista.

U poslednje vreme je sve ređe nosio kravatu, ali ne zato što je prestao da se bavi modnim detaljima već zato što mu je vrat odvezan od Šeste flote. Zato mu je i košulja bila sve raskopčanija, ka dole. Da li su mu čvor odvezali pokojni Amfilohije, a posle Jakov Milatović, Andrija Mandić, Dritan Abazović, Aleksa Bečić ili svi zajedno, bilo mu je manje bitno. Znao je da su oni koji su ga toliko dugo držali privezanog za dokove vlasti sada ostavili da pluta na plaži pored Svetog Stefana. A ko će drugi, jado, nego Amerikanci!

Dragan Stojanović

Da li je najdugovečniji evropski vladar kome je i zvanično istekao rok trajanja u drugom krugu predsedničkih izbora, kao politički oldtajmer star šezdeset jednu godinu, ugovorio za sebe otpremninu posle odlaska sa prestola? I ako jeste, nikada neće znati da li će se prećutnog dogovora držati druga strana. I ako nije, učinio je sve da u ugovor uđe i kasko: optužio je za njegov pad Ruse, SPC i Beograd.

Apsurdno je da je tim starim refrenom i započeo njegov silazak sa Cetinja u Bečiće. Donošenjem kontroverznog Zakona o slobodi veroispovesti i pokušajem otimanja svetinja od SPC, pokušao je da unese još jedan razdor među građane Crne Gore, kako bi, umesto u svoje novčanike, gledali u svoja porodična stabla, istražujući da li su Crnogorci ili Srbi. Nekada vatrenom Srbinu, poodavno vatrenom Crnogorcu, bio je neophodan novi neprijatelj kako bi on još jednom postao spasilac. Ali, nižući fiktivne neprijatelje koji su se ređali, postao je sve usamljeniji.

Čovek koji bi teško mogao da uđe u bilo koju crkvu a da se sveće istoga trena same ne ugase, nije shvatao da je, pokušavajući da pretvori Ostrog u Aluminijumski kombinat, počeo da skida kataraktu i sa očiju onih koji su mu bili skloni, što zbog simpatija, što zbog interesa, što zbog straha. I onda su se setili da je prodao i Momira Bulatovića, potom i ključni mozak njegovog opstanka i njegovih prevrata Svetozara Marovića, okružujući se igračima daleko nižeg ranga.

To je zakonomernost vladara koji predugo vladaju. Sklanjajući pametne i okružujući se poltronima, pokušavaju da sebe predstave višima. U toj opseni, oni zapravo tonu sve niže.

Ali, ni posle poraza na parlamentarnim izborima 2020. godine, pošto su i njegovi pomislili da jednoga dana mogu da postanu Momir, Sveta ili Duško Knežević, koji je pobegao u London, dakle kraj Temze, a ne u neku od vila u Podmoskovlju, što je srušilo iluziju da ga svrgava Putinova ekipa, nije se lako predavao. Mogao je da otvori svoj orman i da vidi u njemu mnogo kostura: pohapšene tužioce, rukovodioce policije, tajne službe, dva narko-klana iz dva zaseoka iznad Kotora, kao neke od tekovina svoje vladavine.

Iako se činilo da je u slobodnom padu, Milo se pokazao kao igrač najvišeg ranga, rušeći posredno dve vlade pobedničke koalicije, zbunjene iznenadnim dobitkom vlasti: ekspertsku Zdravka Krivokapića i Dritanovu manjinsku, koju je podržavao upravo Milo.

Da li su to poslednji politički trzaji dvometraša posle poraza od novoizabranog predsednika Jakova Milatovića?

Toliko puta otvarajući pobednički šampanjac, verovatno je Đukanović one gubitničke nedelje zaboravio da ga popije. Samo na prvi pogled, ironija je da ga je pobedio politički početnik. Milov pad počeo je onoga časa kada je, pokušavajući da apsolutistički vlada tuđim sudbinama, sve manje vladao svojom!