Prvi put sam video more u Kini

Oduvek sam želeo da živim na moru. Od prvih pročitanih knjiga o gusarima i avanturistima, preko stripova i popularnih serija koje sam gledao rastajući devedesetih godina u panonskoj ravnici. Godine su prolazile, a more je ostajalo na ekranima i stranicama knjiga.

Društvo iz škole a kasnije i sa fakulteta odlazilo je leti na more, a ja sam i dalje stajao u mestu, pod pritiskom životnih problema.

Trebalo je pronaći posao, zarađivati, a za more je bilo već kasno.

Nakon nekoliko godina bezuspešnog traganja za poslom, koji odgovara mom profilu i diplomi profesora istorije, odlučio sam da sreću okušam u inostranstvu.

Tako sam došao na ideju da odem u Kinu. Na slikama agencija za poslove u Kini, blistali su moderni kineski gradovi sa čijih nebodera se svetlost odbijala o morske talase u noći.

Konkurisao sam i dobio posao. Verujem i da je sudbina umešala svoje prste jer je moj novi dom postao, do tada meni nepoznat, Qingdao (Ćingdao), grad sa jedanaest miliona stanovnika na obali Žutog mora.

Već naredne nedelje, prvi put u životu seo sam u avion u Beogradu. Promašio sam terminal na aerodromu u Parizu i prvi put izgubio prtljag u Šangaju.

„Dobrodošli u Kinu”, rekao mi je službenik aerodroma u Ćingdau. Imao sam slobodan vikend i odlučio sam do odem do obale mora. Bez interneta, bez mapa i lokacija, sa urođenim nesnalaženjem u prostoru, put je izgledao kao potraga za izgubljenim blagom.

„Autobus broj 503, siđeš u centru, tamo gde su visoke, moderne zgrade. Tu ti je obala,” objasnila mi je koleginice sa posla. Nakon poduže vožnje, među svim tim neboderima, nasumično sam izabrao stanicu i sišao.

Posle neuspelih pokušaja da sam pronađem obalu potražio sam pomoć prolaznika, pokazujući sliku čuvenog spomenika „Vetar Maja” (misli se na mesec Maj) u centru grada.

Od ljubaznih ljudi sam saznao sam da je centar mnogo veći nego što sam ja mislio i da će šetnja biti duga. Prvo sam ugledao spomenik, a odmah zatim i more.

Čudan je to osećaj bio. Nezaboravan, ali i težak da se opiše.

Došao sam do plave ograde nasipa ispod kojeg je počinjalo more koje tog dana bilo prilično mirno. Spustio sam se do obale i zagrabio malo vode u dlanove. Umio sam se i probao jedan manji gutljaj. Stvarno je slano.

Odmah sam krenuo da tražim školjke. To sam oduvek želeo da uradim. Pronašao sam par komada, ne mnogo reprezentativnih ali oni i danas, posle četiri godine krase moj stočić u dnevnoj sobi.

Mnogo fotografija je napravljeno i mnogo koraka pređeno tog popodneva. Na kraju dana, dok sam se vozio autobusom nazad u svoj distrikt, igrajući se školjkama u džepu. Sve utiske pobedio je osećaj zadovoljstva činjenicom da ću u tom gradu provesti duže vreme, možda i godinu dana i da svaki slobodan dan mogu da provedem na obali.

To i dalje radim. U petoj godini boravka ovde u istom gradu, istim žarom se upućujem ka obali, sa istim zadovoljstvom, svaki put kada imam vremena.

Ima nečeg u tim talasima što me i dalje ispunjava i nadahnjuje.

Milutin Drobnjak  - Ćingdao