Svi ste vi isti

EPSKI GOVOR MRŽNjE

Da li je moguće da se govori ’žene’, ’deca’, ’mladići’ i da se ne sluti da te reči odavno nemaju množine nego samo bezbrojne jednine?
Rajner Marija Rilke

Taman kada smo pomislili da živimo u XXI veku nove ere, oglasili su se radikali. Na tek nastavljenoj sednici Skupštine, osuli su uvrede i kletve na predsednika Borisa Tadića. „Neka mu se seme zatre, neka ga sunce nikad ne ogreje, neka ga stigne božja kazna“, rekla je Nataša Jovanović i još dodala da „srpska kletva nikad ne zastareva“. Nedavno je njena koleginica Vjerica Radeta, gnevna zbog hapšenja Radovana Karadžića, pripretila Tadiću da je u srpskoj istoriji prokletstvo uvek padalo na izdajnike i da bog kažnjava sve do sedmog kolena. Još je pozvala SPC da anatemiše krivce. Na sednici je Radeta napala i „svoje“, pa je proklela rod i porod onih radikala koji su se sretali s Tadićem u poslednje vreme.

Nadam se da će nadležne institucije umeti da odgovore na ove pretnje, a mene u ovom tekstu zanima šta je radikalkama skrivilo Tadićevo potomstvo. Kakvi to sumanuti umovi priželjkuju da Tadićeve kćeri nemaju poroda ili da nedužni ljudi pate otprilike do XXIII veka? Taj nesrećnik iz sedmog kolena možda neće ni znati da je njegov askurđel bio predsednik države u vreme kada je uhapšen jedan ratni zločinac, poznat samo nekolicini istoričara, ali nije važno, i njega će stići božja osveta.

Odgovornost po bibliji

Možda bi neko otpisao ove reči kao političko-epski folklor i kao eho primitivizma zvanog krvna osveta, ali one su povezane s pitanjem koje je zloslutna senka celokupne istorije čovečanstva. Da li ljudi treba da ispaštaju zbog tuđih grehova, stvarnih ili izmišljenih?

Pođimo od činjenice da su se radikalke obratile upravo bogu i crkvi, a ne, recimo, numizmatičarima ili nadrilekarima. SPC je mudro postupila što se nije oglasila, ali proklinjanje nedužnih i nerođenih nije strano hrišćanima. U reakcijama na pretnje čuli smo da kletve nisu hrišćanska već paganska tradicija, ali to nije tačno. Pre samo četiri godine, Mileševska eparhija se razgnevila na ljude koji priređuju ispraćaje, svadbe i mladence u vreme „časnog posta“, poručila im da time „srljaju u sopstvenu propast“ i pozvala „vernike da to ne čine jer time navlače veliki greh sebi i svojim pokolenjima sve do devetog kolena“.

Ove milosrdne reči su emitovane na televiziji u Prijepolju kako posle niko ne bi mogao da se izvlači na neobaveštenost. Pošto se ne sećam da su dotični prokleli R. Karadžića, izgleda da su grešnije kobasice nego haubice.

Hajdemo još dublje. Šta piše u Bibliji? Da li se krivica prenosi genima? Pošto je Biblija prepuna kontradikcija, ni ova tema nije izuzetak. Neka mesta govore o kolektivnoj odgovornosti, a neka o ličnoj.

„Pripravite pokolj sinovima njegovijem za bezakonje otaca njihovijeh“, kaže se u Knjizi proroka Isaije, 14:21. Deca kažnjenih neće biti rođena („Jer Gospod bješe sasvijem zatvorio svaku matericu u domu Avimelehu radi Sare žene Avramove“ – Prva knjiga Mojsijeva, 20:18) ili će biti prokleta („Proklet će biti plod utrobe tvoje i plod zemlje tvoje“ – Peta knjiga Mojsijeva, 28:18). Nisu bezbedni ni čukununuci: „Jer ja sam Gospod Bog tvoj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena“ (Druga knjiga Mojsijeva, 20:5) Ova je misao predostrožno ponovljena više puta. Još dalje je otišla Peta knjiga Mojsijeva, 23:2 – „Ni deseto koljeno njegovo da ne ulazi u sabor Gospodnji“. Mislim da je ova rečenica najgora: „Zato guba Nemanova neka prione za te i za sjeme tvoje dovijeka“ (Druga knjiga o carevima, 5:27).

Nacionalna osveta

Ima i plemenitih varijacija na ovu temu: „Očevi da ne ginu za sinove niti sinovi za očeve, nego svaki za svoj grijeh neka gine“ (Druga knjiga o carevima, 14:6). Isto je smatrao prorok Jeremija, a najkraće je to izrazio prorok Jezekilj: „Koja duša zgriješi ona će umrijeti.“ I ova je ideja ponovljena više puta.

U Bibliji su, nažalost, mnogo češća mesta gde nevini stradaju (recimo, genocidi čitavih plemena ili epizoda kada je Bog pobio svu prvorođenu decu u Egiptu ne bi li ubedio faraona da pusti Mojsija), pa ne čudi što su poslanice zatražile božju pomoć. Logično je što u krvoločnog boga veruju osobe koje podržavaju R. Karadžića, čoveka koji se sam igrao takvog boga šaljući smrt iz vazduha.

Umesto da zamru pred ljudskim pravima, krvna i plemenska osveta su poslednjih vekova mutirale u još smrtonosniji oblik: nacionalnu osvetu. Prema bolesnoj svesti ubica dozvoljeno je pobiti ljude čija je jedina krivica da su po poreklu __________ . Umesto crte možete upisati: Jevreji, Jermeni, Tutsiji, Amerikanci, Muslimani, Srbi, starosedeoci, Palestinci...

Zloslutna senka postaje sve veća, jer su stradanja nedužnih masovnija nego ikada ranije. Nekada su atentatori mahom ubijali vladare neprijateljskih nacija (mada je i tu bilo nevinih žrtava; Princip nije ubio samo Ferdinanda već i njegovu suprugu, majku troje dece). Prohujala su vremena kada su teroristi javljali telefonom gde su postavili bombu i izvinjavali se ako poginu prolaznici.

Danas je teroristima glavni cilj da što više nedužnih ljudi pogine. U napadima Al Kaide na SAD jedanaestog septembra poginulo je tri hiljade ljudi. Smrt može iznenaditi nevine bilo gde, bilo kada: bombe će ih razneti u pariskom metrou ili madridskom vozu, a gas sarin će ih ugušiti u tokijskom metrou.

Racionalizacije su uvek iste: „Tako im i treba, i ONI su ubijali NAS“. Ko nas je ubijao? Žrtve? Sigurno nisu. I kako su to ubijali NAS kad možemo da govorimo?

Danas čak i izvinjenja zvuče cinično: nevine žrtve NATO bombardovanja su kolateralna šteta činjenice da je projektil skrenuo s putanje. Zapravo, ljudi su sami krivi što su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

I ratovi – ponekad diskretno nazvani „intervencije“ – postaju sve prljaviji. U Napoleonovim ratovima, na primer, poginulo je preko dva miliona ljudi, a među njima je bilo više vojnika nego civila; većina ratova XX veka ostavila je za sobom više mrtvih civila nego vojnika (uključujući i rat u BiH). Etničko čišćenje postaje suština sukoba, kao u Africi ili na Balkanu. „Pobijmo koju hiljadu, pa će ostali sami da pobegnu.“

Kada je u pitanju mržnja prema nedužnima, pomenute poslanice su, nažalost, modernije nego što to izgleda na prvi pogled, te njihove pretnje Borisu Tadiću ne treba zanemariti. Najbolje bi bilo da ih pravosuđe nauči šta je to lična odgovornost.