Muzika me je naučila strpljenju

Beogradska grupa „Sanšajn” nedavno je objavila novu pesmu „Frka gori”. Ova pesma se već uveliko emituje na radio-stanicama i najava je novog albuma na kojem bend trenutno radi. Branko Bojović Bane, vođa grupe „Sanšajn”, u intervjuu za „Politiku” govori o bendu, muzici i karmičkom nasleđu naših predaka…

„Sanšajn” traje 30 godina. Kako vidite progres benda od početka do danas?

Progres benda kroz 30 godina je otprilike skoro kao kod svakog normalnog čoveka – u talasima. U početku, to jest prvih šest-sedam godina, bio je najveći bum, da bi kasnije bend jedno vreme stao, a nakon toga funkcionisao u talasima s obzirom na činjenicu da sam ja osnovni agregat koji gura priču „Sanšajna”, a od 2002. to jest 2003. krenuo sam da realizujem još jedan životni san – da postanem pilot.

Pilotska akademija je tražila mnogo samoodricanja da bi mogla ozbiljno da se shvati, razume i završi. Jedno vreme sam radio i u privrednoj avijaciji za jednu češku firmu.

Nakon toga bilo je i loših momenata – padova, koji se sve ukupno, kao i sa lepim stvarima, sabiraju u životno iskustvo. U svakom slučaju, poslednjih par godina „Sanšajn” ima novi uzlet, mnogo koncerata, rad u studiju na novim pesmama što, bogu hvala, i dalje prate kako stari, tako i novi fanovi koji još nisu bili ni rođeni u doba devedesetih.

Kroz šta ste sve kao grupa prošli za tri decenije?

U fizičkom smislu prošli smo sve krajeve Srbije, Crne Gore i Republike Srpke. S obzirom na to da smo nikli u doba bratoubilačkog rata, nije bilo šanse da se plasiramo dalje od toga. Tek bendovi od 2002. godine su krenuli da probijaju tu granicu i sviraju po Hrvatskoj i Sloveniji.

Čemu vas je naučila muzika?

Ono čemu me je muzika najviše učila jeste strpljenje. Da bi se bilo šta realizovalo, a kad je više ljudi uključeno za realizaciju bilo kog dogovora, onda to traži strpljenje.

Bogu hvala da sam u skorašnje vreme okružen novim ljudima koji su neuporedivo brži i efikasniji od ranijih. Sad sve ide dosta lakše.

Tradicionalno održavate koncerte 14. februara…

Da, tu tradiciju smo održavali od 1996. do 2001, a 1998. i 1999. smo dva puta zaredom punili Halu sportova na Novom Beogradu. Bile su to sjajne godine. Sada, 2023, posle 20 i nešto godina, ponovili smo i nastavili tu tradiciju.

Ove godine bilo je isto kao i pre. Koncert je bio rasprodat tokom dana, tako da nažalost dosta ljudi koji su došli kasnije, neposredno pred početak, nisu mogli da uđu unutra.

Kako je nastala kultna pesma „Misli mene gone”?

Nastala je 1990. godine, a napisao ju je Đorđe Radivojević. Realizovao sam je 1996. godine sa producentom Atmanactivom, koji je u to vreme radio sa Margitom Stefanović njihov album pod imenom EQV. Pesma je izašla na našem drugom albumu Š. G. T. M. Spot za tu pesmu je izašao u januaru 1997a radila ga je ekipa Mechunical Duck.

Da li verujete da je prezime koje nosimo povezano sa generacijama naših predaka, u smislu da su oni svojim delima, načinom života i mislima u prezime utisnuli i veliki deo sudbine koju živimo?

Naravno, to se zove karmičko nasleđe naših predaka. Neki tvrde da je devet kolena unazad, a neki da je šest.

To otprilike znači – kakvi mi budemo bili, toliko ćemo da olakšamo ili otežamo život naših naslednika.

Slušam i ljude koji jako veruju i u reinkarnaciju i celu filozofiju te priče, da se naše duše reinkarniraju sve dok se ne očiste, osveste i ne obrade svoje misije na zemlji zbog kojih su se u početku same spustile svojom voljom, znajući na rizik da mogu ostati dugo zarobljene.

Meni je rečeno da mi je ovo sedamnaesti život na zemlji.

Tvrdi se i da je najteže proći taj Astralni pojas gde obitava sve i svašta u trenutku kad čovek umre i kad duh čoveka treba vertikalom da probije taj pojas. Svako ko se prvih 40 dana moli za dušu pokojnika da mu Bog oprosti sagrešenja njegova, molitvama mu pomaže da probije taj obruč ne bi li duša otišla u mnogo lakše dimenzije, za nas još uvek nepoznate.

Šta vas najviše nervira?

Kad u praskozorje komšija krene da buši „hiltijem”.