Šešir pun trešanja

SAVREMENA ITALIJANSKA KNjIŽEVNOST
Postupajući u skladu sa preciznim testamentarnim odredbama Orijane Falači, njen posthumni roman „Šešir pun trešanja” u izdanju „Ricolija” ovog leta je stigao u italijanske knjižare.

Početkom devedesetih, nakon što je u „Vašington postu”, pokazujući svoju uobičajenu čvrstinu, senzacionalno objavila da je bolesna od raka, Orijana, koja je uvek živela pod reflektorima, nestaje sa javne scene. Zatvorena u svom njujorškom stanu u 61. ulici, odlučuje da konačno ostvari davnašnju želju, da ispriča istoriju svoje porodice, otkrije i osvetli neustrašive, ćudljive i neukroćene ličnosti koje su joj ne samo prethodile već su, kako sama tvrdi, doprinele i njenom uobličenju. Počinje da proučava dokumente, putuje, grozničavo istražuje u bibliotekama i arhivama, piše. Isto to radi i u periodima koje provodi u Italiji, u porodičnoj seoskoj kući u okolini Firence. Obično, tokom leta, umesto šetnje po toskanskim brežuljcima, Orijana je, sa sveščicom u ruci, prikupljala i beležila sećanja svih ukućana. Iz stare škrinje (iz 16. veka), koja je prvo pripadala prarođaci Ildebrandi (citiranoj u knjizi), optuženoj za jeres i živoj spaljenoj po odluci inkvizicije, samo zato što je skuvala jagnjeće meso u vreme časnog (velikog) posta, polako je počelo da izlaze pedesetak likova romana: pet generacija ujedinjenih pismima i predmetima pohranjenim u „čarobnoj” škrinji.

Desetogodišnji rad na knjizi se međutim naglo prekida 11. septembra 2001. Uzbunjena atentatom u Njujorku, Orijana napušta svoje skrovište dugogodišnje ćutnje i već 29. septembra objavljuje prilog o ovom događaju u „Korijere dela sera”, u kojem navodi da su joj „bes i ponos to naredili”. Ne uspeva da nastavi rad na započetoj priči i da se posveti kreaturama iz dalekog sveta, „stanovnicima” epohe u kojoj avioni i neboderi nisu postojali. Tako Orijana, umesto da završi porodičnu istoriju (koja je po prvobitnoj zamisli trebalo da dosegne period Drugog svetskog rata u Firenci i Orijanine mladalačke dane provedene u pokretu otpora), ubeđena da „postoje momenti, u životu, kada ćutanje postaje greh i pričanje postaje obaveza – građanska dužnost i moralni izazov”, piše knjigu „Bes i ponos”, koja doživljava ogroman uspeh kod čitalaca.

Ipak, u septembru 2006, neposredno pred smrt, književnica je dala omiljenom sestriću Edoardu 648 strana otkucanih, kao i uvek, na pisaćoj mašini marke „oliveti”, odredivši i naslov romana „Šešir pun trešanja”, kao onaj (šešir) koji je nosila Katerina, jedna od protagonista dela, da bi je budući suprug Karlo Falači prepoznao.

Knjigu o istoriji porodice Falači, podeljenu u četiri poglavlja, od kojih je svaki posvećen jednoj grani Orijaninog ličnog genealoškog stabla, autorka je definisala kao sagu. Pred čitaocem je duga (860 str.) i uzburkana priča, mestimično čak i teška – čiji tok se razgranava bez reda, porodične dogodovštine se stalno ukrštaju sa istorijom – sa mnogobrojnim digresijama, koje kao da postaju pravilo i obeležje stila. Gotovo da nije moguće uzeti dah između epizoda ove porodične epopeje, koja počinje 1773, kada prvi Orijanin predak Karlo Falači napušta Firencu i odlazi u Ameriku, i završava se 1889, kada umire njena prabaka, buntovna Anastazija. Knjiga, u kojoj se kroz životne priče predaka prisustvuje konstantnom „dodirivanju” Italije i Amerike, istovremeno daje upečatljivu fresku Italije u periodima prevrata i preporoda (risorđimenta), ispresecanu Napoleonovim upadima, Garibaldijevim podvizima i političkim delovanjem patriote Macinija.

Među likovima romana ističe se Anastazija, Orijanina prabaka po ocu. Rođena van braka, živela je u Torinu sa tetkom. Nakon kratke veze sa moćnim plemićem (prema indicijama posejanim u knjizi zaključuje se da se radilo o kralju Vitoriju Emanuelu Drugom), otkriva da je u drugom stanju. Posle bezuspešnog pokušaja da abortira, odlučuje da ostavi tek rođenu devojčicu u sirotište u Čezenii odlazi za Ameriku. Prelepa Anastazija, posle frenetičnih avantura u San Francisku, gde je možda postala vlasnica luksuzne javne kuće, ipak odlučuje da se vrati u Italiju u potrazi za napuštenom ćerkom.

Posmatrajući portet čukundede Đobate, Falači govori o sebi i, razmišljajući o smrti, piše odu životu:

„Ja mrzim Smrt. … Ne znam da se predam činjenici prema kojoj da bi se živelo, treba da se umre, življenje i umiranje predstavljaju dva aspekta iste stvarnosti, jedno neophodno drugom... Ipak je prihvatam i klanjam se njenoj neograničenoj moći... Podstaknuta turobnim poštovanjem, ja joj se udvaram, izazivam je, opevam je, i, u trenucima velikog bola, dozivam je...”