Ne lomite vračarsko bagrenje

Zar ne bi bilo divno kad bi se mali park na uglu između Nebojšine i Braničevske ulice na Vračaru zvao park Đorđa Balaševića? Možda bi to spaslo preostala stabla bagrema, koja su opstala u nekadašnjoj bašti dve identične jevrejske vile. Jedna je gledala na Braničevsku, a druga na Nebojšinu ulicu. Između njih – bašta sa starim impozantnim stablima kestena, nekoliko maklura, tvrdih, čak tvrđih od hrasta, jorgovani ivicom ka ulici. I sad, od kada su kuće nacionalizovane, stanovi otkupljeni pa prodati investitoru, pa kuće integrisane u jednu ogromnu građevinu u obliku hidrocentrale – u toj bašti su izrasla i samonikla stabla bagrema.

Cvetaju u proleće. Preživeli su i gradilište. Kažu, to je štedljivo drvo. Poslednje olista, dobro je za ograde, jer je otporno i dugotrajno a u pećima dugo drži vatru. A i lepo je da se o njemu pevaju pesme. Među poslednjima je bila i pesma Đorđa Balaševića „Ne lomite mi bagrenje”.

Kad bi se parkić zvao park Đorđa Balaševića, tih nekoliko bagremova na Vračaru i dva severnoamerička stabla adamove jabuke, zapuštena, ali živa i leti divno zelena, možda bi ostali pošteđeni.

Na upit da li će stabla biti pošteđena iz „Zelenila Beograd” su odgovorili da će se uskoro pristupiti radovima na uređenju te zelene površine. Od tada svakog dana strepim da ću se probuditi od zvuka motornih testera i trčim na prozor da vidim da li su naša stabla bagrema i maklure još tu.

Kad su nedavno orezali jedino drvo u urbanom džepu ispred parkića – makluru, tj. adamovu jabuku –skoro su polomili testere. Ostale su brazgotine tamo gde su bezuspešno pokušavali da do samog stabla iseku grane, pa su ostavili patrljke. Na pitanje o čemu je reč dobila sam odgovor da je „drvo radikalno orezano, jer podnosi”. Mislim da nije podnelo, a sad su možda na redu i bagremovi i ostatak drveća u parkiću koji je poslednja oaza zelenila u našem kraju.

Svetlana Vrbaski,
Vračar, Beograd