Ruku Rusiji

EVROAZIJA 
Evropu bi mogle ujediniti Nemačka (Francuska, Španija, Italija...) i Rusija, ali po čijem konceptu? Na Zapadu, stvari ne bi funkcionisale po autoritarnom pravilu putinizma, staljinizma, carizma i sl. – a Rusiji, da bi svoj unutrašnji haos dovela u neki građanski funkcionalni red, potrebno je mnogo volje i vremena.

Ipak, vredno je razmišljanja, u vreme kada je izazovno govoriti o „promeni sveta“,. Istok i Zapad su logična celina. Spoj tehnologije, resursa i dovoljno velikog tržišta obećavali bi buran i blagotvoran razvoj. Odmicanje američkog zamenio bi ruski nuklearni „kišobran“, a stabilizovan evroazijski prostor mogao bi biti osnov novog poretka.

Sistem bezbednosti Zapada oslonjenog na Ameriku zamoran je za obe strane. SAD prigovaraju zbog mlitavog vojnog angažovanja i bežanja Evropljana od troškova. Ove, pak, iritira ratni avanturizam Vašingtona, pa NATO liči na kola sa razrokim točkovima. Vuku na raskrsnicama „na razne strane“.

Ujedinjenjem bi se rešio geopolitički problem Bžežinskog, zanetog zjapećim prostorom postsovjetske Evroazije. Tri četvrtine svetskog stanovništva, tri četvrtine svih poznatih izvora energije, šezdeset odsto svetskog dohotka, šest najvećih svetskih ekonomija (ne računajući SAD), šest najvećih potrošača vojne opreme i arsenal nekoliko nuklearnih sila! Bžežinski je u pravu kada kaže da će svetom vladati sila koja kontroliše mostobran tog prostora.

U ulogama kako ih je Bžežinski podelio, profiter okolnosti trebalo je da budu Sjedinjene Američke Države, pozvane da uđu u bivši sovjetski prostor. Prepreka toj zamisli – Rusija. A saveznik, pozvan da se solidariše i pomogne – Evropa. Ideja je da se od Rusije odvrate Ukrajina, Azerbejdžan i Gruzija. Ukrajina, kao pršljen evropskog zaokruženja. Azerbejdžan, zato što je „čep na boci“ s naftom Kaspija. Gruzija, zbog prolaza cevi za izvlačenje nafte i gasa centralne Azije mimo Rusije (i Irana).

„Revolucijama“ u Kijevu i Tbilisiju, Vašington je pokazao da politikom prema Rusiji sledi koncept Bžežinskog. Međutim, futuristička vizija nije potvrđena posledicama te politike. Načelo slobode dezavuisano je dvoličnošću američkog ponašanja. Mogućno je da je krivac za to Buš. Vezao je Americi ruke ratovima u Iraku i Avganistanu.

U međuvremenu, Evropa je ustanovila da u saradnji s Rusijom ima sopstvene velike interese, energetske i druge, i sa neodobravanjem prati pokušaj da se u Poljskoj i Češkoj nameste američke rakete i radari. To joj s pravom liči na sabotažu njene „ruske politike“. Osim toga, uz oslonac Vašingtona na strah Poljaka i drugih od povratka pod rusku čizmu (srećom po Srbiju, Jugoslavija je spasena tog iskustva!) – sprečava se da se te zemlje oslobode traume, recimo postepenom obnovom poverenja.

Sakašvilijevo bombardovanje Osetije i rusko rasparčavanje Gruzije dovode ove tokove do prekretnice. Potpredsednik SAD Čejni, glavni protagonista američkog agresivnog ponašanja, inspirator rata u Iraku i inicijator pribegavanja torturi prema zarobljenicima, nije uzalud dojurio na Kavkaz. Gruziju teši da će joj se pomoći. Alijeva ohrabruje da uđe u NATO. Ne zna se šta može reći Jušćenku, s „trupama oranžista“ u raskolu. Ali cilj je da se Rusiji kaže – Amerika se neće povući s terena kojim u Mediteran protiče nafta.

Evropa je pod pritiskom da sledi gest. A Medvedev i Putin u iskušenju daljih avantura. Celi tabor ruskih nacionalista, vojne i policijske birokratije – svi elementi autoritarne mašine, protivnici društvenog preporoda bez koga Rusija ne može napred, makar i sa milijardama, oživeli su i pozivaju da se ne stane. Dalje, na Krim!

Reklo bi se, sada je i Briselu i Moskvi potreban po jedan njihov Bžežinski – da osmisle treće. Recimo, dalekovidu viziju usklađene igre dva krila, možda bez „pomoći“ Amerike. U tom smislu, odlično je što Sarkozi ne polazi u ponedeljak u Moskvu s pretnjama u tašni. To ne znači da Sarkozi u Kremlju treba da podigne ruke uvis zbog grejanja Evrope. Rusiji treba poći u susret razumevanjem i perspektivom – ali dotle, dok su njeni predlozi oslobođeni ideja o sferama uticaja, gospodarenju tuđim sudbinama i ucenama. Novi je vek, dosta je tuđih čizama. Rusija je drevna, ona ima svoje Evropljane, i te kako svesne potreba njenog unutrašnjeg preobražaja. Potrebna je klima koja bi pomogla da umesto jastrebova oni budu na sceni. Niko nije bolje objasnio opasnost po Ruse, od „pravnog nihilizma“ i besprimerne ruske korupcije njihove države, od predsednika Rusije Medvedeva. Na Briselu je da omogući da predsednik ima vremena, i pronađe beleške tih svojih sasvim nedavnih obećanja.