Glas iz daleka

Posle dvadeset godina provedenih tamo daleko, toliko daleko da su trešnje skupe kao zlato, često sa mojim prijateljima u Srbiji razgovaram o dijaspori, mom iskustvu kao pripadnika dijaspore nekad, težnjama, snovima i aspiracijama koje dijaspora ima danas, u odnosu na Srbiji. Nekako uvek dođemo na temu, da li dijaspora treba da ima pravo glasa ili ne i, ako da, koliko i u kom obimu.

Kroz te razgovore se nekako uvek dotaknemo teme da onaj ko u Srbiji ne živi, ne treba ni da ima uticaj na život onih koji žive u Srbiji, i tu uvek uđemo u teme koje su kao Gordijev čvor. Srećom, tu je uvek vino i poneka domaća, pa udarimo temu na veselje.

Međutim, ovo jeste tema koja nije jasno definisana od uvođenja višepartijskog sistema 1990. godine do danas. Od tada se i termin dijaspore promenio i ona se danas deli na Srbe u regionu i dijasporu. Srbi u regionu se dele na one koji su nekada živeli u bivšoj Jugoslaviji i one koji nisu. A dijaspora je podeljena i razdeljena po različitim geografskim i socioekonomskim šavovima. Glavna podela među svima je na one koji imaju državljanstvo Srbije i one koji nemaju. Tu sada ulazimo, hteli – ne hteli, u stare podele i nepravde, koje je Srbiji i Srbima doneo novi sistem komunističke Jugoslavije.

Razlog za to su istorijske nepravde prema potomcima iseljenika, koje je odveo ratni vihor Drugog svetskog rata, s teritorije bivše Jugoslavije, a kojima je, kao i njihovim potomcima, nakon Drugog svetskog rata, zakonom oduzeto državljanstvo. Ovim licima je oduzeto državljanstvo na osnovu Zakona o oduzimanju državljanstva oficirima i podoficirima bivše jugoslovenske vojske, koji neće da se vrate u otadžbinu i pripadnicima vojnih formacija koji su služili okupatoru i odbegli u inostranstvo (Službeni list DFJ, broj 66/45, 106/47 I 110/47); a njihovim potomcima na osnovu Zakon o državljanstvu Federativne Narodne Republike Jugoslavije (Službeni list FNRJ br. 45/46 i 105/48).

Pored ovih lica, nanete su istorijske nepravde i licima koja su napuštala zemlju nakon Drugog svetskog rata i koja su se priključila radu srpske nacionalne emigracije. Ovim licima su oduzeta državljanstva na osnovu Zakona o državljanstvu Demokratske Federativne Jugoslavije (Službeni list DFJ br. 64/45), Zakona o državljanstvu Federativne Narodne Republike Jugoslavije (Službeni list FNRJ br. 45/46 i 105/48), dok je Zakon o državljanstvu Federativne Narodne Republike Jugoslavije (Službeni list FNRJ br. 45/46 i 105/48) bio najrigorozniji i naneo je dodatne mnogobrojne istorijske nepravde svima, koji su napuštali zemlju (i njihovim potomcima), tokom pravosnažnosti ovog zakona, sve do donošenja novog Zakona o državljanstvu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (Službeni list SFRJ 58/76).

Tako se priča o odnosu Srbije i njene dijaspore, u nekom periodu istorije, pretvorila u stvaranje velikog broja apatrida, koji su tokom vremena preuzimali državljanstva drugih zemalja, a svojoj deci nisu mogli da objasne zbog čega su prokaženi od matične zemlje i postali ljudi bez zemlje. Na ovaj način su administrativnim odlukama državnih organa oni otpisani – zaista postali zauvek otpisani.

Raspadom države se ovaj proces nastavio i svi oni koju su kao izbeglice, bežeći od ratova za jugoslovensko nasleđe, završili širom sveta, postali državljani novonastalih država ili su preuzeli državljanstva država u kojima su našli svoje sigurno utočište. Tako su Srbi koji su rođeni širom bivše Jugoslavije, odlaskom u treće zemlje postali sve samo ne državljani Srbije. Etnički oni su i dalje Srbi, ali s vrlo mešovitim geografskim i kulturološkim odrednicama, ali koje Beograd vidi kao centar svog kulturnog oslonca, jer je Beograd bio i centar države koju smatraju svojim poreklom.

Beograd se tako javlja kao centar svih ovih različitih demografskih i socioekonomskih grupa širom sveta, koji im daje osnovni temelj i identitet. Upravo iz tog razloga Beograd se javlja i kao destinacija koju svi obilaze na putu za Evropu, bez obzira na to da li dolaze iz Amerike, Argentine, Kanade, Australije, Južne Afrike, Aljaske ili Dubaija.

Beograd je centar sveta koji definiše milione Srba koji žive od Aljaske do Novog Zelanda i okolo-naokolo. S druge strane, za stanovnike Srbije to je mesto svakodnevnog života, ekonomskog opstanka, uspeha, neuspeha, mesto gde se deca rađaju i idu u školu, registruje se automobil, vozi svakodnevno kroz gužvu, ide u šetnju, obilazak, mesto ljubavi, sreće i patnje.

Srbija kao država može da bude srećna i bogata zemlja, ako uspe da premosti ova dva interesa. Svojih stanovnika i svoje dijaspore. Na taj način bi postala zemlja koja ne pravi nove nepravde i koja okuplja sve svoje svetove. Onaj unutrašnji i onaj spoljašnji. Oba ova sveta mogu da doprinesu ekonomskom razvoju i boljitku života i oba ova sveta ne treba da gledaju jedan na drugi s prezirom, zavišću ili osećajem da jedan drugom uzimaju nešto. Tu se vraćamo na čuvenu enigmu: Da li je glas iz daleka jednako važan kao glas iz komšiluka? Da li glas iz daleka ograničava pravo glasu iz komšiluka, da sam određuje svoj komšiluk ili doprinosi boljitku svih?

Ono što se pokazalo dobrim u nekim zemljama jeste prilagođavanje izbornog sistema specifičnosti tih zemalja i tako na primer Hrvatska ima vrlo produktivno rešenje za glasove iz dijaspore. Tamo, na primer, od 151 zastupnika, 140 se bira u deset izbornih jedinica, tri bira dijaspora, odnosno hrvatski državljani s prebivalištem u inostranstvu, a osam pripadnici nacionalnih manjina. Na ovaj način Hrvatska je obezbedila da mobiliše dijasporu da na jedan produktivan način učestvuje u političkom životu matične države, ali da ne utiče značajno na balans političkog raspoloženja većinske populacije, koja živi u Hrvatskoj. Srbija koja nema izborne jedinice, može da omogući dijaspori da poput nacionalnih manjina, ima priliku da kandiduje izborne liste, po istom principu kao i manjinske liste. Na ovaj način dijaspora bi dobila priliku da se u Narodnoj skupštini čuje njen glas, da učestvuje u političkom životu, na jasnom institucionalnom nivou, i oseća se da nije samo izvor doznaka iz inostranstva, kao i da doprinese konkretno razvoju društva i države Srbije, a ne samo deklarativno.

Programski direktor, Institut za javnu diplomatiju