Politika je umetnost iluzije

Akademik Dragan Simeunović spada u izuzetne dobitnike priznanja „Despot Stefan Lazarević”, najvišeg koje dodeljuje grad Beograd, već i po tome što je ovih dana od jednog žirija proglašen za najuspešnijeg delatnika u oblasti obrazovanja, a ujedno je od drugog žirija njegova knjiga „Politika kao umetnost iluzije”, čiji su izdavači Matica srpska, „Prometej” i Centar za kulturne integracije, proglašena za najbolje delo u oblasti društvenih nauka. Član je Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, Evropske akademije nauka i umetnosti, Američke akademije političkih nauka i nemačkog naučnog društva Evropski jenski kolegijum Univerziteta u Jeni. Objavio je dvadeset pet knjiga i više stotina članaka u inostranim i domaćim naučnim časopisima. Radovi su mu objavljeni na dvanaest stranih jezika. Jedini je hajdelberški đak u društvenim naukama u Srbiji. Predavao je u preko sto zemalja na svim kontinentima. Već duže vreme važi za jednog od najuglednijih i najuticajnijih političkih mislilaca u nas.

U vašoj nagrađenoj knjizi zastupate originalnu tezu da je politika umetnost iluzije?

Iluzija je mnogo više prisutna u našim životima nego što to primećujemo. Svaki čovek ima iluziju da je dobar, da je pametan i da zaslužuje da bude voljen. Mogućnost iluzije zasniva se na čovekovoj potrebi da veruje u sebe, u ideje i u ljude kao da su savršeni, iako zna da takvi ne mogu biti. Naprosto, čovek je biće koje ne može da podnese mnogo realnosti, kako bi rekao Tomas Eliot, i iluzije nam pomažu da lakše podnesemo i svoju sopstvenu nesavršenost i sveta koji nas okružuje. Iluziju više izaziva bojazan od stvarnosti, nego žeđ za njom, jer lepota privida pomaže da se lakše živi. Stoga je primarna funkcija iluzije u osnovi korektivna.

I u politici?

Kad je reč o politici, ona je kao projekat opšteg dobra neminovno prepuna iluzija i, samo po sebi uzev, u tome nema ničeg lošeg. Važno je to da li se iluzija u politici javlja kao privid ili kao obmana. Ako političar koji obećava veliko dobro narodu u to odista veruje i ako pritom ne polazi od svog ličnog interesa, onda je, ukoliko se to dobro ne ostvaruje, u pitanju privid, ali ukoliko političar sve vreme ima svoj skriveni interes da od obećanja narodu ima neku korist, bilo finansijsku, bilo korist uživanja u vlasti, onda je u pitanju obmana. Istorija nas uči da je u politici bilo mnogo više obmana jer su se često i najčasnije namere političara pretvarale u obmane usled njihove želje da njihova iluzija i dalje traje iako je potrošena. Najveća je greška tada ukoliko se posegne za silom i nateruje narod da se pravi kao da još uvek veruje u nešto i u nekoga, iako više ne veruje. Tada često dolazi do frustracije masa i društvenih eksplozija u formi pobuna i prevrata.

Gde je onda granica između iluzije i realnosti?

Za razliku od političara, mađioničar je daleko suptilniji i sa mnogo više pažnje i respekta prema publici izvodi svoju iluzionističku predstavu jer, za razliku od političara, on ne raspolaže silom kojom bi nekoga mogao naterati da mu aplaudira i kad to ne zaslužuje. Mi odista volimo iluzije jer su one uvek čudo, ali samo takve koje nam izgledaju i dok nam izgledaju kao stvarnost. Uz to treba imati uvek na umu da je politika usled korišćenja iluzija veoma bliska pravoj umetnosti samo po načinu svog konstituisanja, ali ne i po svojim ciljevima i ishodima. Politika gradi sebe kao iluziju koja mora biti ne samo prihvaćena nego pre toga i objašnjena kao najbolja mogućnost realnosti. I po tome što istinitost politike naprosto ne sme da predstavlja neku prostu tačnost da ona ne bi narušila savršenost iluzije, politika se približava istinskoj umetnosti. Kao što umetnost slikarskim delom stvara iluziju trajnosti nekog osmeha, nekog trenutnog vragolastog pokreta oko usta, tako i politika stvara iluziju važnosti i trajnosti svojih poteza u životu ljudi, i onih događaja koje odredi politički značajnim. Kao što je umetnosti stalo do pričinjavanja, a ne do „realnog”, i politici je više stalo do iluzije nego do realnosti, ali iz sasvim drugog razloga – zato što je iluzija potpuno u njenim rukama, dok realnost nije.

Imamo li iluzije kad je reč o Kosovu i Metohiji?

Postoje političke situacije kada su ma kakve iluzije nepoželjne zbog posledica koje slede. Takva je sada situacija kada je reč o Kosovu i Metohiji. Najlošija od svih iluzija bi bila da možemo sve i da to možemo sami. Za početak treba Zajednicu srpskih opština pretvoriti u realnost jer ne treba imati ikakvih iluzija da sadašnja politička atmosfera i sadašnja politička volja mogu tamošnjim Srbima da obezbede više dobra od tog. Pritom treba strogo paziti da umesto prave zajednice ne dobijemo iluzornu jer druga strana tome više nego očigledno teži.

Kako ocenjujete sadašnju međunarodnu situaciju?

Teška situacija u koju je zapao svet zbog rata u Ukrajini posledica je brojnih iluzija obe zaraćene strane, pritom sa malim izgledima da ih se one odreknu. Jedna od najvećih je iluzija o svojoj nepobedivosti i večnosti svog trajanja sa pozicija sile, iako nas istorija uči da je svaka sila za vremena. Nažalost, čovek je biće koje i pored svih formalnih civilizacijskih pomaka ostaje uvek dosledno svojoj predatorskoj prirodi i koje neprekidno usavršava normativnu iluziju o sebi kao pravednom i humanom biću, ali koje zapravo ne radi stvarno u korist pravde i opšteg dobra već samo svog. Time se povratno, umesto da se uvećava, smanjuje ljudskost, ali i mogućnost opstanka čovečanstva. Pred vratima smo svetskog rata i iz dana u dan mu se sve više približavamo. Potrebno je napustiti sve ratničke iluzije i okrenuti se miru.

Nedostatak uvažavanja je naš veliki problem

Proglašeni ste i formalno za najboljeg profesora mada ste uvek bili veoma omiljeni kod studenata fakulteta na kojim predajete. U čemu je tajna pedagoškog uspeha?

Možda u tome što sam zarana shvatio da fakulteti ne postoje radi nastavnika, već radi studenata i što sam se shodno tome iskreno trudio da im prenesem što više znanja kako bih opravdao svoj poziv i svoje mesto u društvu. Veoma je važno poštovati studente, imati stalno u vidu da su oni mlada, krhka i nedovršena bića koja traže ne samo kvalitetnu nadgradnju svog obrazovanja već i uvažavanje njihove ličnosti. Uopšte uzev, nedostatak uvažavanja je naš veliki problem. Kada bi ljudi u Srbiji, umesto što se stalno na razne načine nadgornjavaju, jedni druge više uvažavali, sve bi bolje bilo. Uz to, morate biti i uspešni kao naučnik. Studenti vole one nastavnike kojima mogu da se ponose. Veoma je važno i imati prave uzore i voditi kao nastavnik računa o svom moralnom liku. Dva zlatna pravila koje nikada ne sme da prekrši pedagog jesu da ne smete naplaćivati ocene i da ne smete seksualno uznemiravati studentkinje. Tako nešto akademska zajednica ne prašta, a sa svoje strane studenti veoma cene moralnost nastavnika. Ako se na to još nadogradi korektan odnos prema studentima na ispitima i spremnost da im se pomogne u svakom trenutku, njihova naklonost i respekt neće izostati.