Metafizičke slike u Muzeju „Karlo Biloti"

Specijalno za „Politiku”
Rim – U parku Vile Borgeze u Rimu, u nekadašnjoj Oranžeriji, gde su se davno čuvali agrumi tokom zime, u tihoj i melanholičnoj atmosferi, baš onakvoj kakva se viđa na slikama Đorđa de Kirika ovde izloženim, smešten je Muzej Karla Bilotija. Sve se dogodilo baš tako kako je poželeo ovaj italijanski kolekcionar, poreklom iz plemićke porodice, kasnije uspešan poslovni čovek, koji je dugo živeo i radio u Njujorku, gde se oženio Amerikankom. Imali su kćerku, prerano su je izgubili, a odgajili su još dvoje usvojene dece. Dve godine pre smrti, sa svojih sedamdeset leta, Karlo Biloti je doneo odluku da deo svoje kolekcije od 23 dela koju je godinama prikupljao, družeći se sa umetnicima čije je radove kupovao, pokloni gradu Rimu, ali pod posebnim uslovima, a to je da muzej bude smešten isključivo u nekadašnjoj Oranžeriji, da nosi njegovo ime, a u obnovu je uložio znatna sredstva. Vrednost slika koje je Biloti poklonio, pričalo se, bila je ogromna i one datiraju iz različitih perioda stvaralaštva de Kirika, a prisutni su radovi i drugih umetnika poput Endija Vorhola. Gradska uprava Rima je uslove prihvatila, muzej je otvoren u maju 2006. godine, a nekoliko meseci kasnije, tačnije u novembru iste godine, Biloti je napustio ovaj svet.

Zdanje u koje posetioci danas ulaze okruženo je baštom, fontanom, skulpturama. Smeštena na spratu, izložba započinje portretima Tine i Lize Biloti, Karlove supruge i prerano preminule kćerke, koje je uradio Endi Vorhol 1981. za porodicu, potom je izložena i slika „Karlo sa Dibifeom u pozadini” sa potpisom Larija Riversa iz 1994, a može se videti i rad „Tina i Karlo Biloti” Mimoa Rotele, kao i neofuturistička slika „Leto” 1951. Đina Severinija, dok je „Veliki kardinal” u bronzi Đakoma Mancua izložen u vrtu. Ovo je dovoljno da kao posetilac upoznate prvo porodicu Biloti. Ipak, počasno mesto zauzima 18 dela Đorđa de Kirika (Volos 1888 – Rim 1978), od kojih je 17 izloženo u ovoj prostoriji, a jedna skulptura „Hektora i Andromahe”, koju je slikar uradio 1966. i govori o oproštaju žene i muža, postavljena je ispred muzeja, kao poziv potencijalnim gostima.

Izložena de Kirikova dela predstavljaju najpoznatije teme umetnika od druge polovine dvadesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Teme su arheolozi, konji na obali reke, enterijeri sa predmetima izmeštenim iz svog konteksta, što ostavlja utisak nadrealnog, drevni ratnici, ogoljena arhitektura bez ljudi, a nastale su iz plodnog perioda, kada je de Kiriko obeležen kao autor „metafizičkog slikarstva”. O tome svedoče dela „Arheolozi” iz 1927. i „Nameštaj u sobi” iz 1927. godine, druge posebno zapažene slike, poput one iz 1930. kojom se de Kiriko, pod uticajem Renoara, vratio žanru ženskog akta, izložena je i umetnikova replika remek-dela iz metafizičke faze „Misterija i melanholija jedne ulice” (1960). U svojim ostvarenjima iz pedesetih, „Autoportret sa glavom Minerve” i „Istorijska regata u Veneciji”, inspirisana Kanaletom, umetnik ukazuje na neophodnost oporavka italijanske slikarske tradicije.

Stalna postavka koja obuhvata ukupno 23 dela velikih umetnika, među njima i de Kirikova i danas pobuđuje pažnju i odslikava različite vrste velikih ljubavi Karla Bilotija: prema porodici, rodnoj Italiji i umetnosti. I nudi taj poseban osećaj da je vreme u trenutku stalo i da baš tada osećate da je život ne samo to što vidite sada već i nešto mnogo više od toga i nešto iza pojavnog sveta. Upravo je to u svom metafizičkom slikarstvu Đorđo de Kiriko uspevao da naslika.