Evropske ambicije u rovovima Ukrajine

Vreme je za tajm-aut.

Često se dogodi da zbog brzine razvoja događaja njihovi svedoci ne registruju važnost onoga što im je pred očima: Evropska unija, koja je sebe doživljava kao laboratoriju sveta koji dolazi, za godinu i nešto više dana od ruske invazije Ukrajine, doživela je tektonske promene.

Kriza je potvrdila dominantnu ulogu Amerike, marginalizovala zahteve o većoj „strateškoj autonomiji” Evrope i potisnula njenu ambiciju da postane nezavisan akter globalne scene, osnažila NATO primoravajući članice EU da jačaju svoje odbrambene strukture, prebacila evropski centar gravitacije na Istok i promenila koncept neutralnosti.

Sve je, do skora, bilo drugačije. Uljuškana u miru i prosperitetu, bez obzira na povremene krize, Evropa je želela da veruje da je s ratom u Jugoslaviji definitivno završena njena konfliktna istorija i da će trgovina i međuzavisnost biti najbolji garanti protiv oružanih konflikata.

Te decenije survale su se u najvećem evropskom kopnenom ratu od 1945. Vojna sila postala je argument spoljne politike. Evropljani su do skora prednosti članstva u EU videli mahom u ekonomiji, sada ih vide u jačanju bezbednosti. Umesto strateške autonomije počelo je da se govori o strateškoj odgovornosti.

Obmotana u plavo-žute ukrajinske zastave, Evropa se kolektivno obavezala da će pomoći žrtvu agresije. Obezbeđene su desetine milijardi evra. Milioni ukrajinskih izbeglica dočekani su širokih ruku, u drastičnom kontrastu sa vremenom migrantske krize 2015.

U Kijevu su u jednom trenutku rekli da su im potrebni savremeni tenkovi i da im najviše odgovaraju nemački „leopardi 2”. Vlada u Berlinu u principu nije imala ništa protiv, ali je strahovala od reakcije Moskve, imajući u vidu da nemački tenkovi na istoku izazivaju neprijatna sećanja na vremena nacističkog pohoda na Rusiju. Polovina Nemaca je protiv slanja oružja, a četiri od pet misli da je važnije brzo uspostaviti mir nego da Ukrajina pobedi.

Suočen sa otporom koji je otvorio krizu identiteta, kancelar Olaf Šolc je odbio. Ne zadugo prekršio je tabu. Nemačka se preko noći odrekla politike mira i u ime evropskih sloboda počela da naoružava sebe i Ukrajinu. Ispostavilo se da Zeitenwende, tačka preokreta za Nemačku, kako je opisao Šolc, važi za čitav kontinent.

Epizoda sa tenkovima razotkrila je koliko bezbednost Evrope zavisi od SAD, a administracija Džoa Bajdena nije želela da dopusti da Evropljani u svojoj udobnosti posmatraju rat iz drugog reda, bez obzira što je na njihovom tlu.

Pošto su slomili Nemce, utišali suverenizam francuskog predsednika i potvrdili svrhu postojanja NATO-a, Amerikancima nije bilo teško da dobiju saglasnost drugih evropskih članica NATO-a koje su požurile da daju svoje doprinose. Vašington je prekoatlantske saveznike postrojio u jednu kolonu.

Evropa je potvrdila da nema sopstveni odgovor na ratnu krizu i da nije sposobna da formuliše zajedničku spoljnu i politiku bezbednosti. Isparila su obećanja predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen iz 2019. da će od EU napraviti nezavisnog igrača u globalnim poslovima. Takve ambicije su još jednom pokopane.

Evropa, izgrađena na pacifističkim principima, primorana je da se naoružava i povećava vojne budžete. Francuzi i Nemci moguće razmišljaju o neophodnosti da EU stvori sopstvene odbrambene potencijale, ali Vašington nije pripravan da deli komandnu palicu. Samo Amerika može da brani demokratski poredak Evrope.

SAD su umešno naplatile što su prve nagovestile rusku invaziju, što su oblikovale najveći deo sankcija, što su uspele da poravnaju razlike u nepomirljivom stavu prema Rusiji članica sa Istoka i kompromisima sklonih Berlina, Pariza ili Rima. Najbliži američki saveznici, Britanci, srećni su što je Amerika povratila liderstvo.

Sve strateške odluke donose se u Vašingtonu. Niko se ne buni. Čak ni tradicionalno nezavisni Francuzi, pa SAD od Evropljana očekuju da se isto tako disciplinovano pridruže sučeljavanju Vašingtona sa Pekingom.

Azija je njima važnija od Evrope, ali to jedinstvo biće teže ostvariti od ovog oko Ukrajine. Odlasci Emanuela Makrona i fon der Lajen za Peking to potvrđuju. Jedino se treba nadati da Amerika u svojoj ofanzivnoj dominaciji neće pokušati da od Evropljana napravi vazale jer bi to bilo loše i po jedne i po druge.

Kako stvari stoje sa unutrašnjim jedinstvom unije za koje u Briselu kažu da je nezabeleženo od pada Berlinskog zida? Homogenizacija je, ako se izuzme Mađarska, najvidljivija u politici sankcija, ali i ona je ostvarena po diktatu Vašingtona i nije rezultat spontanih integracionih procesa.

Mogu Evropljani da ističu da ih je ruska invazija emotivno zbližila kao retko kad do sada, da je rat od EU konačno napravio jednu kuću, mogu da se nostalgično prisećaju vremena Donalda Trampa kada su – zaprepašćeni ponašanjem stanara Bele kuće – obećavali da će preuzeti stvari u svoje ruke, ali Evropa je ponovo podeljena.

Rat je aktuelizovao pitanje proširenja otvarajući pretpostavke za konsolidovanje zapadne sfere uticaja u Ukrajini, Moldaviji i na zapadnom Balkanu, ali Poljska, čiji je rejting povećan ratom, i druge države sa prve linije fronta zahtevaju ravnopravan tretman. Zaokupljena „institucionalnim pričama”, EU se izlaže riziku da se udalji od realnosti na terenu.

I dok su potvrđene tradicionalne linije evropskih podela, obnovljen je hladni rat sa značajnim primesama ideologije. Radikalno je izmenjen koncept neutralnosti. Finska je ušla u NATO, Švedska čeka na odluku Ankare. Švajcarska, koja je od 1815. simbol neutralnosti, pridružila se zapadnim sankcijama Rusiji, a vlada u Bernu blizu je saglasnosti da švajcarska municija ode kao pomoć Kijevu.

Evropa je moguće šampion multilateralizma, ali je baš zato meta Amerikanaca koji žele da sačuvaju unipolarni svet, s jedne strane, i Rusije i Kine koje bi da dominiraju svetom na totalitaran način, kakav je Evropljanima neprihvatljiv. Zemlje „Globalnog juga”, poput Indije, Turske, Izraela, Saudijske Arabije, Južne Afrike ili Brazila, koje mogu da utiču na globalni odnos snaga, simpatišu Ukrajinu, ali ne vide svoje mesto u „zapadnom ratu”.

Konflikt u Ukrajini neće biti skoro završen, a može li ovakva Evropa spremno da dočeka eru novih konfrontacija Istoka i Zapada? Teško, dok god odlučnu bitku za njenu budućnost, geostrateško pregrupisavanje i mesto u novoj bezbednosnoj arhitekturi vode Sjedinjene Države. SAD, Kinu i Rusiju suprotstavljaju mnoge različite ambicije i pogledi na svet, ali zajedničko im je da žele fosilizovanu Evropu kako im ne bi postala dostojan rival.

Evropa je jača nego ikad, ali je u novom haotičnom svetu slabija nego što je bila pre 24. februara 2022, dana ruske invazije. Sebi duguje odgovor na pitanje kako će se od sile mira pretvoriti u naoružanog protagonistu sveta? I dokle će biti spremna da plaća cenu rata?

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista