Kako oženiti princezu

Da je srpski jezik teško bolestan, to ne vide samo oni koji ne žele da vide. Današnji način života i način upotrebe jezika čine da on ima slabosti i u sopstvenom metabolizmu. Jer snaga jezika, koja ga jača i ozdravljuje, pre svega je u razgovoru. Današnji čovek, međutim, ne razgovara. On samo govori, ili samo sluša.

A svoj veliki doprinos toj opasnosti daje, naravno, televizija. Pored svih dobrih strana koje ima, teranje ljudi na pasivno gledanje i slušanje jedna je od najlošijih. Televizijski govor je jedan od prenosilaca jezičkih bolesti. Iako se primećuje nastojanje da se u tom govoru popravi razoreni akcenatski sistem, i dalje se iz dana u dan ponavljaju zbunjujuća dikcija i naglašavanje veznika. Ipak, borba protiv vremena glavno je zlo televizijskog govora. Kad pred očima svakog reportera zlokobno mrda skazaljka koja mu odbrojava preostale sekunde, onda nema drugog izbora nego da izbacuje „nepotrebne” reči, priloge, zamenice i slično. Zbog te slabe otpornosti pojačani ugrizi „engleskih komaraca” od srpskog jezika prave svojevrstan „srbgleski”. Uostalom, ko nije primetio da je srpski jezik od „glagolskog” postao „imenički” jezik. O tome lingvisti sve znaju. Ali ko pita lingviste? Doduše, dosta davno o tome je pisao jedan renomirani pesnik i akademik, ali se niko nije osvrnuo na njegovo upozorenje, tako da je odustao od ideje da kvariocima jezika kaže „Ćeraćemo se još”.

Ipak, skoro neverovatno deluje ono što se odavno redovno čuje, i to ne od „čitača vesti” koji se bore s vremenom, već u renomiranim televizijskim serijama, koje autorski potpisuju ili u njima glume priznati umetnici. Reč je o bahatom ignorisanju povratne zamenice „se”. Nikad više nećete čuti da umoran čovek kaže „odmaram se”, već samo „sažeto i moderno”: „odmaram”. Televizija je na povratnu zamenicu prvi juriš učinila još u serijama „Nemanjići” i „Ranjeni orao”. I u jednoj i u drugoj više puta čulo se „odmaram” umesto „odmaram se”. Ali još ružnije je delovalo kad redom svaki od Nemanjića kaže šta namerava: on će „oženiti princezu”, umesto „oženiti se princezom”.

Danas je, nažalost, odsustvo povratne zamenice postalo jedini „pravilan” način odlaska u svatove. Pa kad uskoro neko od modernih televizista „slučajno” otvori knjigu i vidi stih „Kad se ženi srpski car Stjepane” u čudu će se zapitati: „Pa kako je mogao samog sebe da oženi?” A tek one nekada uobičajene vesti da je „otac oženio sina” ili „deda oženio unuka”? E, o tome ne mogu ni da razmišljam.

Možda nekome ovo liči na bezazlene lapsuse, ali nije. Reč je o bukvalnom „prepevu” konstrukcija iz engleskog jezika, kojima se sakati i tiho unepovrat odlazi čitava jedna samobitna konstrukcija srpskog jezika, a to je upotreba povratne zamenice. Ove greške se primete tek kad bude kasno. Tako će polako nestati i povratne zamenice, pa ova, pa ona osobenost srpskog jezika. A sve uz lagodno odmahivanje: „Pa danas se tako govori. Ono ranije je prevaziđeno.” Podseća to na svojevremena odmahivanja moćnih „novokomponovanih narodnjaka”: „Ova nova muzika je danas moderna. Izvorna muzika je prevaziđena”.

Dositej, koga budući srednjoškolci i ne prepoznaju na slici (naravno, kad čovek nema svoj profil na društvenim mrežama), danas bi verovatno rekao: Lektore, lektore, televizijo moja, a ne reklame i praporce!

Jovo Knežević,

dečji pisac