Najtužniji Vaskrs u Italiji

To uskršnje jutro bilo je pedeset i prvo jutro koje sam proveo sâm u severnoj Italiji. Šetao sam opustelim gradom dok se izmaglica podiže i otkriva bele vrhove Alpa u daljini.

Mermerna skulptura na gradskom trgu je utonula u san nakon mnogih neprospavanih noći. Torino, nekadašnji glavni grad Italije i centar industrijskog razvoja,  oporavljao se od  duge i teške bolesti.

Pratio sam via Po, šetao uglačanim kamenim pločama i došao do reke. Usput  sam video tek po neki zatvoren izlog – najlepše gradske radnje odavno su prekrivene teškim metalnim zastorima.

Jedino natpis iznad vrata odavao je da su tu nekada gosti ispijali kafe i vodili žive razgovore, dok su trgovci prekoputa prodavali elegantna odela i kravate.

Na mestu tramvajskog stajališta, ostale su samo šine da svedoče o brojnim putnicima koji su čekali u gomili, u nadi da će doći do slobodnog mesta.

Oni koji nisu imali dovoljno sreće da uđu u tramvaj, obično bi se nevoljno utapali u nepreglednu reku turista i odlazili pešice do trga Kastelo.

Od uobičajene gradske vreve i gužve u saobraćaju, ostala je pusta ulica. Mnogi od tih ljudi iz ulice Po samovali su, baš kao što je cela Italija preko noći ostala sama.

Sa druge strane reke, ne tako daleko od kamenog mosta, došao sam do pravoslavne crkve. Skromno zdanje od crvene cigle, sa neobičnom kupolom koja prkosi belim oblacima u pozadini. Pred ulazom, na drvenoj tabli su utisnuta latinična slova – Chiesa del Santissimo Redentore.

Ispod naziva je tekst koji u velikoj meri objašnjava neobičnu spoljašnjost crkve: „concessa in uso alla parrocchia torinese della Chiesa ortodossa russa Patriarcato di Mosca“.

Shvatam da ne potpadam pod jurisdikciju te crkve, ali ipak prolazim kroz kapiju od kovanog gvožđa. Pored kaldrmisane staze koja vodi ka porti, sa desne strane, ispod rascvetale krošnje majske trešnje, postavljen je drveni ruski krst. Još jedan podsetnik na jurisdikciju crkve, za one koji nisu dobro videli natpis na drvenoj tabli.

Nastavio sam dalje, popeo se kamenim stepenicama do ulaznih vrata, iznad kojih je živo oslikana freska. Na fresci se jasno vidi zlatno nebo, baš kao da svanjava, i pustinjsko stenje koje je nešto tamnije boje. Hrist stoji na steni u sredini, zaogrnut belim plaštom, i kao da me gleda pravo u oči, dok rukama podiže osedelog Adama i ostarelu Evu iz njihovih grobova.

Sa Isusove desne strane, tamnobraon slovima piše – CHRISTUS SURREXIT! A sa leve strane – VERE SURREXIT!

Posmatrao sam fresku dok su mi u mislima bili starci i starice koji su platili najveću cenu pandemije. Razmišljam i shvatam da sve nas, pre ili kasnije, čeka ista sudbina. Ono što me najviše boli pri toj pomisli je samoća.

Čak je i Hrist na fresci vaskrsao Adama i Evu, ne samog Adama ili samu Evu, već njih dvoje. Da li bi neko uopšte mogao da bude srećan ukoliko bi vaskrsao sam ili sama? Da li (večni) život u samoći može da ima smisla? Da, plemenit čovek može da bude sâm sebi dovoljan, ali sve plemenito što nosi u sebi on je stekao zahvaljujući rečima i delima drugih ljudi.

Pokušavao sam da provirim u unutrašnjost crkve ali avaj, masivna vrata od hrastovog drveta bila su zaključana. Na njima je prikačeno kratko obaveštenje da se sva okupljanja odlažu do ukidanja vanrednih mera italijanske vlade.

Vratio sam se uskim kaldrmisanim ulicama u koje se sunce još nije probilo. Zraci su dopirali samo do najviših balkona na kojima je neuredno okačen raznobojni veš. Pogledom sam tražio nešto što bi makar zaličilo na Srbiju, na ljude koje poznajem, ali ne nalazim ama baš ništa, ni najmanji detalj.

U daljini čujem cvrkut ptica, ali ni cvrkut nije isti. Ulazim u stan i gledam u prazno. Sâm sam. Tišina. Nedugo zatim, zazvonio je telefon – poziv iz Srbije. Sa druge strane žice, meni dobro poznat glas izgovara – Hristos vaskrse!

U trenutku shvatam da se u te dve reči krije sve za čime sam tragao ovog jutra – Vaistinu vaskrse!

* Tekst je napisan u vreme epidemije korona virusa u Italiji

Nikola Ilić - (Torino, 2020. god )