Beogradski krvavi Uskrs 1944. godine
Фото Историјски архив Београда
Prof. dr Momčilo Pavlović*
Dva uskršnja radosna dana, nedelja 16. i ponedeljak 17. april 1944. godine, za Beograd i njegove žitelje pretvorena su u „Krvavi uskrs”. U ta dva dana saveznički avioni bombardovali su Beograd „prosipajući bombe širom varoši”. Razarane su i porušene kuće, ulice, bolnice, nadleštva. Iako su u instrukcijama pilotima bili označeni vojni ciljevi, kao što su fabrike aviona i avionskih delova „Ikarus” i „Rogožarski”, mostovi na Savi, železnička stanica u Beogradu i aerodrom Zemun, ovi ciljevi su pretrpeli neznatna oštećenja, ali su zato gradsko jezgro, pa čak i siromašni delovi grada, bili razrušeni. Po lošem srpskom običaju broj nastradalih nije precizno utvrđen, a zavisno od izvora koji koristite, kreće se od 1.300 do 3.000 poginulih i oko 6.000 ranjenih. Nemačkih vojnika poginulo je 18. U svakom slučaju, reč je samo o procenama broja nastradalih civila, a ne o precizno poimenice popisanim žrtvama. Taj nemar, kad je reč o žrtvama, odnosi se i na stradale u bombardovanju NATO-a 1999. godine i u gotovo svim ratovima.
Tog oblačnog 16. aprila 1944. poletela su 432 teška bombardera da napadnu fabrike aviona i železničke čvorove u Brašovu, Turn-Severinu, fabrike aviona u Beogradu, aerodrom u Zemunu i železnički čvor u Nišu. Bombardere je pratilo 140 lovaca.
Kako je misija na ciljeve u Rumuniji napuštena usled guste oblačnosti, gađane su sekundarne mete u Beogradu, aerodrom, ranžirna, tj. železnička stanica i fabrika aviona. Bačeno je više od 500 tona bombi. Izgubljena su dva aviona, B-17 i B-24. Ostali avioni vratili su se otprilike u 13.15 sati u svoje baze u južnoj Italiji.
U detaljnijem izveštaju stoji još da je 19 od 34 aviona iz jedne grupe koji su uzleteli izgubilo formaciju u oblacima iznad Jugoslavije i vratilo se u bazu. Četrnaest drugih pojedinačno se probijalo do vrha oblaka, pregrupisali su se i pod vođstvom pukovnika Glancberga, koji je izabrao krajnju metu, bombardovali beogradski aerodrom u Zemunu. Rasprskavajuće bombe bacane su kroz oblake pa piloti nisu mogli da vide rezultate. Polovina aviona iznad cilja pogodila je flak (protivavionska odbrana), a jedan pogođeni avion izgubljen je iznad cilja.
Sutradan, 17. aprila 1944, čak 470 aviona B-17 i B-24 u pratnji 200 lovaca bombardovalo je most na Savi, železničku stanicu, fabriku „Rogožarski” i fabriku aviona „Ikarus”, aerodrom Zemun i ciljeve u Sofiji. Za ovu misiju stoji da je: „Primarni cilj ove misije bio krajnja meta od juče. Ovaj put su metu potpuno zaklonili oblaci i nisu bačene sve bombe.”
Ciljevi u Beogradu bombardovani su i 21. i 24. aprila 1944. Ukratko, samo u aprilu, za devet dana, saveznici su Beograd bombardovali četiri puta.
Beograd je na Uskrs 16. aprila 1944. bombardovan kao sekundarni cilj (a ne da je bombardovan slučajno), dok su ciljevi razornog bombardovanja drugog dana Uskrsa 17. aprila označeni kao primarni cilj savezničkih bombardera.
Sva ova četiri uskršnja bombardovanja mogu se smatrati za jedinstvenu akciju Balkanskih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u južnoj Italiji.
Opisi stradanja civila, kao i fotografije, užasavajući su. Posebno opisi stradanja beba i majki u Opštinskom porodilištu u Krunskoj ulici koje je razneto bombama, dece iz dečjih skloništa iz Zvečanske ulice, dela grada oko Bajlonijeve pijace, Aleksandrove ulice, Kalenićevog guvna, Terazija i drugih krajeva grada u kojima nije bilo nikakvih vojnih ili industrijskih meta. Pogođen je i logor na Sajmištu, gde je poginulo između 80 i 120 logoraša. Potpuno je srušeno ili teško oštećeno više od 1.200 objekata, vodovodna i kanalizaciona infrastruktura.
General Mihailović je 21. aprila 1944. poslao depešu Jugoslovenskoj kraljevskoj vladi obaveštavajući je da su prilikom bombardovanja od vojnih objekata stradali samo železnička stanica, fabrika vojnog pribora i kuća u kojoj je Gestapo bio smešten na Dorćolu. „Bombe su bacane po svim krajevima grada, čak su pogođene bolnice i sanatorijumi. Vojna bolnica, u kojoj su se nalazili naši zarobljenici povratnici radi lečenja, bila je pogođena. Dalje, srušene su sledeće ustanove: klinika za unutrašnje bolesti, dečja klinika, državna bolnica, opštinsko porodilište, zavod za izbeglu decu i mnogobrojne privatne zgrade.” Mihailović dalje navodi da su najviše stradali Slavija, deo oko Tehničkog fakulteta i studentskog doma, Terazije, Nemanjina, ulice Miloša Velikog, Kraljice Natalije i Sarajevska. „Na ulicama leševi žrtava svuda su prisutni. Oni koji su preživeli razbegali su se na sve strane. Čitave ulice su u plamenu. Prva pomoć odmah je prestala da funkcioniše. Još uvek leševi se nalaze na ulicama. Posledice ovog bombardovanja daleko su gore od onog 6. aprila 1941. godine. Beograd koji je dao 27. mart nije zaslužio ovo”, zaključio je Mihailović.
Slične podatke o razorenim delovima grada iznele su i lokalne vlasti u Beogradu dodajući precizne brojke o pronalaženju zatrpanih i sahranjivanih, raščišćavanju ulica i obnovi gradske infrastrukture.
Aprilska bombardovanja ciljeva u Jugoslaviji, a posebno uskršnje bombardovanje Beograda, uznemirili su i izbegličku vladu. Protestovali su ambasadori u Londonu i Vašingtonu (Bogoljub Jevtić i Konstantin Fotić). Bogoljub Jevtić je uložio pismeni protest Forin ofisu ukazujući na velike civilne žrtve i materijalna razaranja. Pored toga, posebno je isticao politički aspekt bombardovanja pozivajući se na emisije Bi-Bi-Sija u kojima je isticano da su bombardovanja preduzeta od saveznika na zahtev maršala Tita i da je namena ovih bombardovanja da razbiju mesta otpora na koja partizani nailaze, što im je davalo više politički nego vojnički karakter i trebalo je da ojačaju pokret maršala Tita. „Jugoslovenska vlada duboko je zabrinuta, kad su takva bombardovanja predstavljena kao intervencija u korist jedne strane, a protiv druge strane, što ostavlja utisak na narod Jugoslavije da veliki saveznici, ne samo što se interesuju unutrašnjim i lokalnim stvarima i razmiricama, već aktivno uzimaju učešća da pomognu jedan politički pokret, koji je jugoslovenskom narodu u celini tuđ i negativan.” Jevtića je posle uskršnjeg bombardovanja Beograda primio stalni sekretar u Forin ofisu ubeđujući ga da je i bombardovanje Beograda deo opsežnih operacija protiv neprijatelja, da nije mogao Jevtiću da obeća da će bombardovanja prestati, ali da su date instrukcije pilotima da bombarduju samo vojne objekte, da „mi ne intervenišemo za jednu stranu protiv druge” i slično.
Saveznici su od maja do septembra 1944. još osam puta bombardovali Beograd. Poslednji put to je bilo 18. septembra 1944, dok je 4. oktobra 1944. poslednji put 21 britanski avion polagao mine u Dunav pored Beograda.
Nedićeva administracija smatrala je ovo bombardovanje terorističkim aktom, žalila se Međunarodnom crvenom krstu i preko štampe napadala Engleze, kojima nikada ne treba verovati, koji su ovim bombardovanjima pomagali partizanskom pokretu i Josipu Brozu. Pored toga, priređena je i izložba i objavljena knjiga dokumenata „Beogradski krvavi uskrs”, za koju je Miroslav Spalajković napisao poseban članak o razaranju Beograda zapitavši se „Ko ga još nije bombardovao!… Sva ranija bombardovanja mogu se razumeti i donekle opravdati. Ali protiv ovog poslednjeg buni se ne samo moral, nego i običan zdrav razum”.
Nevine žrtve ovih bombardovanja, uvažavajući ukupan kontekst ratnih zbivanja, traže nezaborav i zaslužuju adekvatne belege na mestima stradanja, gde bi se mogao položiti cvet i upaliti sveća.
*Istoričar