Markes pati zbog lošeg novinarstva

TRAGOM VESTI
Nema lepše profesije na svetu od novinarstva, izjavio je pre nekoliko dana nobelovac Gabrijel Garsija Markes, po mnogima najveći živi pisac na planeti. Na skupu u meksičkom gradu Montereju, gde se u organizaciji Fondacije za novo novinarstvo održava i „Međunarodni seminar traganja za novinarskim kvalitetom”, na stotine mladih novinara, i ovejanih medijskih zvezda iz Latinske Amerike i drugih zemalja španskog govornog područja, imalo je priliku da od slavnog pisca, ovenčanog najvišim literarnim nagradama, prevedenog na sve jezike sveta, čuje, kako je ipak… – lepše biti novinar! Istina, dodao je autor „Sto godina samoće” , „patim kao pas zbog lošeg stanja u novinarstvu” . Svakog jutra, kako kaže, čita desetak dnevnih listova (uglavnom latinoameričkih iz Meksika, Kolumbije, Argentine, Čilea…) i svakog jutra ponovo se iznervira zbog katastrofalno napisanih tekstova. Toliko se naljuti da često zgrabi telefon i zove razne urednike. Njima govori kako bi morali da poduče mlađe, da razmisle o rečenici pre nego što je napišu… Elektronski mediji, kako je dodao osamdesetjednogodišnji nobelovac, takmiče se sa štampanim listovima. I u toj trci sa vremenom gde mašine odnose pobedu, strada duša novinarskog poziva. „…U stvari novinarima u dnevnim listovima ne daju dovoljno vremena i to se vidi. Teško je danas pronaći dragulj u dnevnim novinama…”

Markes se ljuti, što kolumbijski dnevnici ne produže svoje rokove sa „šest na devet uveče”. Opet „glad za informacijama podstiče se elektronskim medijima, pa novinari u redakcijama ne mogu ni da razmisle o događajima, pre nego što ih bace ,zbrda-zdola’ na papir”. Ipak, „pisana reč je srž i duša ove profesije, koju novinar nosi u svojim venama kao neki neizlečivi porok”. Uprkos svemu, uprkos digitalnim medijima, ono opstaje, ne odumire, kaže kolumbijski pisac.

Veteran argentinskog pisanog novinarstva Oracio Verbicki sa lica mesta za levičarski dnevnik iz Buenos Ajresa „Pahinu 12” detaljnije je opisao novinarski seminar i Markesovu mladost kada se kao nepoznat novinar u Kolumbiji zarazio virusom protiv koga još nije izmišljen lek.

Cela ova novinarska zabava dešavala se pod jednom šatrom u bašti hotela sa veštačkim vodopadima, nalik američkim. Sve je u meksičkom turizmu podešeno da se dopadne američkim gostima, no na ovom poselu oni nisu bili najvažniji gosti. Markes je bio u društvu svog prvog urednika kolumbijskog novinara Hose Salgara (87) koji i danas nosi nadimak Mono (majmunče na španskom). Tako u Kolumbiji zovu ljude sa plavom kosom, a ovom ostarelom novinarskom vuku boja kose se još razabire.

Slučaj je hteo da se seminar u Montereju poklopi sa jednom važnom okruglom godišnjicom. Markes i Mono proslavili su 60 godina otkako je potonji nobelovac odlučio da batali pisanje knjiga, od kojih ne može da preživi, i da se posveti novinarstvu. Neko od prisutnih venecuelanskih veterana je podsetio da je Markes, obogativši se ipak pišući knjige, dao jednom sto hiljada dolara za osnivanje nekog levičarskog časopisa u Venecueli, pre nego što je na vlast došao Ugo Čaves. Taj list izlazio je četiri godine, a onda je propao. Propili su ga, dodao je neko. A da su novinari u ta davna zlatna vremena, bez televizije i Interneta, bili skloni da svoje ispisane priče utope u žestokoj kapljici, to su potvrdili i Gabo i Mono.

Ipak, sve novinske priče liče jedna na drugu. Izazov je, kako je objasnio tvorac magičnog realizma, da se svakoga dana pisac potkrepi sopstvenom novinarskom mistikom, i stvori original. To, po Markesu, ne bi smelo da bude teško bar ne u zemljama latinoameričkog kontinenta gde je „stvarnost fantastičnija od svake fikcije”. 

Mi nismo izmišljali vesti, mi smo ih samo promovisali, kaže Gabo.

A da u pisanom novinarstvu u Latinskoj Americi (i drugde) nisu ni tada cvetale ruže, dokaz je jedna vest, koja je za ovu priliku iskopana iz arhive. U jednom kolumbijskom listu pojavio se članak da se tada već znameniti novinar Gabrijel Garsija Markes oženio. Bilo je to dva dana pre nego što je i zaista Garsija Markes izgovorio sudbonosno „da”. Bar im u to vreme nije manjkala vizija.

Mora da patnja zaista oplemenjuje, jer iako zbog lošeg novinarstva „pati kao pas” odavno o ovom zanatu niko na belom svetu nije govorio tako romantično i uzvišeno, kao što je to učinio nekadašnji novinar Gabrijel Garsija Markes. A da li su ga čuli mladi latinoamerički novinari, to ostaje da se vidi na delu kad se vrate u svoje redakcije na male plate i opasne uslove. Jer kako se može razabrati iz šturih agencijskih vesti u Meksiku i Kolumbiji, novinari su ugrožena vrsta. Ili napuštaju svoj posao, ili počinju da rade za mafijaške grupe. Glava im je u torbi kad god pokušaju da opišu fantastičnu stvarnost koja ih okružuje.