Neophodna srpska škola sporta

Još u vreme one velike Jugoslavije govorili smo da smo mala zemlja. Sada smo još manja, ali kad je sport u pitanju prohtevi su nam, izgleda, veći nego u ono doba.

Voleli smo mi i ranije zlatne medalje. Ipak, to nam nije smetalo da se radujemo i kolajnama manjeg sjaja. A i kad ih nije bilo nekako smo to sportskije podnosili nego sada.

Olimpijske igre su najbolja prilika za podvlačenje crte. To je takmičenje na kome sve zemlje sveta u isto vreme i na isto mesto pošalju, izuzev u fudbalu, sve najbolje što imaju, pa „tu je Rodos, tu skoči”.

Čemu možemo da se nadamo od našeg sporta i šta bismo mogli da uradimo da nas u toj oblasti ogreje sunce? Odgovor na ta pitanja smo potražili od predsednika Saveza trenera Srbije Nenada Manojlovića, koji sport zna sa svih strana pošto je kao vaterpolista osvajao Kup šampiona s Partizanom, kao trener radio s najmlađima, a proslavio se kao selektor naše reprezentacije. Za pet godina (2000-2004) koliko ju je vodio nikada se s najvećih takmičenja (olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva) nije vratio praznih ruku. 

U kakvom je položaju sada naš sport, posebno ekipni?

Sve ono što se dešava u društvu ima neposredan uticaj i na sport. Ne možemo da ga stavimo u mašinu za pranje i izvučemo ga čistog. Kad ga upoređujemo s društvom treba da se ima u vidu da su u sportu kvalitet i rezultati rada vidljivi, jer se svake godine proveravaju na raznim takmičenjima, dok u drugim delatnostima to nije ni tako vidljivo, ni tako lako proverljivo. Rezultat, naravno, ne mora da bude posledica ovogodišnjeg rada, ali, ipak može da se prati.

Da li celokupan sport doživljava istu sudbinu ili neki njegovi delovi više trpe?

Najzaštićeniji je vrhunski sport pošto su nam najbolji igrači otišli u inostranstvo, gde su obezbedili profesionalnu egzistenciju. Sreća je što imaju volju i želju da se odazovu našim pozivima, pa smo mogli da sastavljamo reprezentaciju zaista od najboljih. Najteži udarac su pretrpela domaća prvenstva u svim ekipnim sportovima, koja su daleko od nekadašnjih. Ponegde imamo lažne predstave o kvalitetu kako bi se obezbedila sredstva za takmičenje u lokalnim sredinama ili državi. U današnjim ligama nema realnog sagledavanja. Ipak, takozvana tranzicija je najviše pogodila sportske škole.

Kako se to odražava?

Sportske škole su izuzetno pogođene komercijalizacijom, koja je, u našim uslovima, realnost. Međutim, postojeći sistem moraju kritički da sagledaju i klubovi i savezi. Mnogo toga zavisi od države, odnosno od ciljeva koje ona postavi pred sport. Potom možemo mi, koji smo bili ili jesmo učesnici u radu u sportu, da postavljamo smernice za razvoj i kretanje sporta, strateški razvoj, obuku trenera, sisteme takmičenja ne samo u seniorskim kategorijama, nego i u mlađim, uslove rada, sportske škole i njihovu standardizaciju...

Od čega bi trebalo da se počne?

Mnogo je uzajamno povezanih stvari. Na primer, za uspešnu sportsku školu su neophodni stručni kadrovi, s licencom, kojima treba obezbediti uslove. Mora da se napravi tehnološko-organizaciona šema i sve ostalo što bi držalo struku. Kao što odlasci igrača u inostranstvo utiču na domaći sport, tako je i sa odlascima trenera. Negativan uticaj imaju neadekvatna politika i postavka sistema u sportu, u obuci trenera i koncepciji za prepoznatljivu igru u našim sportskim školama.

Kako stojimo s talentima?

Baza iz koje smo crpeli igrače je smanjena, jer je smanjena i teritorija naše zemlje, pa je i kvalitet takmičenja i u mlađim i u seniorskim kategorijama znatno snižen. Zato moramo da podignemo rad s mlađim kategorijama, da omasovimo bazu, da do kvalitetnijih igrača dođemo preko stabilnije i modernije organizacione šeme klubova i saveza. Potpuno se moraju standardizovati sistemi rada u sportskim školama i da se kvalitetnije poveže rad u klupskim sportskim školama s radom s mlađim kategorijama u savezu, da se kvalitet kontroliše. Bazična selekcija je vrlo bitna.

Kakvi su sada problemi?

Pojavljuju se razni pritisci. Na primer, da bi se opravdao rad postavljaju se pogrešni ciljevi s mlađim kategorijama, zbog čega gubimo i vrlo talentovanu decu. Čak i kod najmlađih kategorija se traže rezultati da bi se opravdala uložena sredstva. Rezultat je prihvatljiv kao značajno metodološko sredstvo u obuci i vaspitavanju mladih igrača, koji se kroz takmičenje motivišu i omogućava im se da se usavršavaju, da isprobaju svoje mogućnosti. Umesto toga raznim taktikama se prikrivaju slabe stvari igrača i tima, a iskorišćavaju se slabosti protivnika. U obuci mladih igrača rezultat nije suštinski cilj, nego da nauče određene veštine u zavisnosti od uzrasta da bismo došli do novog igrača i igre koja je osobenost naše sportske škole. Nije uspostavljena dobra konekcija između sportskih škola i saveza po pitanju programa metodologije, tehnologije, određene koncepcije igre...

Kakva je situacija s ostalim kadrovima?

Sportskih radnika je dosta, ali nisu uključeni na pravi način u rad klubova i saveza i verovatno će vremenom morati da dođe do promena i u skupštinama i odborima, u celoj šemi i radu sportskih organizacija. Vrhunski sport pored uloge promotora same države, treba da posluži i za negovanje pravih vrednosti što bi nam pomoglo da se izborimo za što veću masovnost u sportu. Pored države vrlo je važno adekvatno pozicioniranje i Olimpijskog komiteta Srbije. Takođe i Republičkog zavoda za sport, kome treba da se vrati ugled, za šta se zalaže Ministarstvo omladine i sporta, pa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja.

Ima li primera koji nagoveštavaju da može bolje?

Povratak Dušana Ivkovića uliva nadu i mislim da se to već vidi na utakmicama naše košarkaške reprezentacije. Izgleda da je već počeo selekciju za olimpijski ciklus. Zbog male baze struka postaje sve značajnija i treba da se dokaže kroz selekciju i rad s mlađim kategorijama. Na primer, kroz kampove za najmlađe, pa kampove za određene pozicije u timu, zatim kampove za obučavanje određenim tehnikama koje se ne rade ili se nepravilno rade u klubovima s mlađim igračima, onda kampovi za određene tehničko-taktičke varijante koje se ne uče u klubovima ili su zapostavljene, mogu da se prave kampovi za ispravljanje slabosti kod selektiranih igrača...

Ivan Cvetković

------------------------------------------------

Jugoslovenska škola

U julu, na Evropskom prvenstvu u Malagi (Španija) među prve četiri reprezentacije čak tri su bile iz nekadašnjih jugoslovenskih republika (Crna Gora prva, Srbija druga i Hrvatska četvrta). To je bila još jedna prilika da se s ponosom istakne „naša škola vaterpola”. Slično se, od prilike do prilike, govorilo i kad su drugi sportovi u pitanju.

– Ta sportska škola nigde nije formirana do kraja. Određene karakteristike su postojale, a zavisila je od pojedinaca koji su radili pri savezima. Vremenom su se neke stvari gubile, na šta su uticale i promene kroz koje smo svi prolazili, – kaže Nenad Manojlović. – Sadašnje naše sportske škole ne daju znanje za praktičnu primenu odmah po završetku školovanja. Zato se oseća ogroman nedostatak kvalitetnog trenerskog kadra koji bi bio školovan po osnovama koje bi bile postavljene u temelj naše škole sporta. Da se to popravi neophodna je specijalizacija u savezu.