Kako Kimovi „gastarbajteri" rade za režim

Uprkos zabrani Ujedinjenih nacija, hiljade severnokorejskih radnika i dalje rade u Kini i Rusiji, piše u najnovijem izveštaju o stanju ljudskih prava u najizolovanijoj zemlji sveta, koje je objavilo ministarstvo za ujedinjenje južnokorejske vlade.

Zbog zatvorenih granica tokom pandemije korone mnogi „gastarbajteri” Kim Džong Una ostali su zarobljeni u zemljama u koje su poslati ne da bi sebi i svojim porodicama popravili životni standard, već da bi praktično u gotovo ropskim uslovima radili za vladu.

Na osnovu ankete s više od 500 radnika sa Severa, koji su do sada uspeli da iz inostranstva prebegnu u Južnu Koreju, saznaje se da su oni bili dužni da za državu godišnje zarade između 7.000 i 10.000 dolara. Reagujući na ove tvrdnje Seula, provladin severnokorejski portal „Uriminzokiri” izveštaj o radnicima na prinudnom radu u inostranstvu nazvao je „klevetom i izmišljotinom”.

Ipak, iz Seula tvrde da je režim u Pjongjangu pronašao načine da izbegne sankcije i nastavi da šalje radnike u Rusiju i Kinu, koristeći studentske i turističke vize. Pomenute zemlje su i same pomagale Severnoj Koreji, koja se nalazi pod sankcijama da zaobilazi zabranu i tako dođe do preko potrebnih deviza kako bi mogla i dalje da preti nuklearnim raketama SAD.

Kada je Kim Džong Un prošlog leta priznao nezavisnost samoproglašenih narodnih republika Donjeck i Lugansk, ruski ambasador u Pjongjangu Aleksandar Macegora najavio je dolazak građevinaca iz Severne Koreje u Donbas, iako je Savet bezbednosti UN još 2017. godine u sklopu Rezolucije 2397 usvojio zabranu građanima DNRK da rade u inostranstvu kako bi se ograničili prihodi Pjongjanga. UN su tom rezolucijom naložile da se svi severnokorejski radnici vrate kući iz inostranstva do kraja 2019. godine, što do danas nije u potpunosti učinjeno.

Više od tri decenije Severna Koreja šalje radnike u druge zemlje da bi obezbedila dodatne prihode za državnu kasu. Severnokorejci seku šume po Rusiji, rade po fabrikama i restoranima u Kini i brodogradilištima u istočnoj Evropi. Mnogi su bili angažovani i na gradilištima po Bliskom istoku, ali i kao lekari u afričkim bolnicama.

Prema procenama misije SAD pri UN iz 2017. godine, gotovo sto hiljada Severnokorejaca je radilo u inostranstvu, od tog broja pedeset hiljada radnika je bilo angažovano u Kini i trideset hiljada u Rusiji. Oni su Pjongjangu donosili godišnji prihod od 500 miliona dolara.

Ali da bi uopšte mogli da se kvalifikuju za odlazak na „privremeni rad” u inostranstvo, građani Severne Koreje su dužni da u zemlji kao taoce ostave decu ili roditelje, a pasoši su im oduzimani čim su dolazili na odredište kako bi se sprečilo da emigriraju.

Pre nego što budu poslati u inostranstvo, vladina komisija pažljivo proverava političku lojalnost svake osobe. Građani čiji su rođaci prebegli na jug automatski se odbijaju. Na rad u inostranstvo ne mogu da idu ni vojni obveznici koji su služili u podmorničkim i raketnim jedinicama, jer su možda imali pristup osetljivim informacijama.

Radnike na putu u inostranstvo prate posebni „politički komesari”. Oni su, između ostalog, zaduženi da pregledaju pisma koja šalju rodbini u zemlji ne bi li otkrili znake nelojalnosti režimu. Kada dobiju dozvolu da odu u grad u kupovinu, dužni su da se kreću u grupama od troje-četvoro kako bi mogli jedni druge da špijuniraju.

Jedan od Severnokorejaca koji je radio kao građevinski radnik u Moskvi do prošle godine, pre nego što je prebegao na Jug, za „Njujork tajms” anonimno priča da je sa svojim sunarodnicima živeo u kontejnerima na gradilištima ili u prizemlju zgrada koje su još bile u izgradnji. Svako od njih je morao da za vladu zaradi oko 10.000 dolara. Osim toga, morali su u znak lojalnosti da daju dodatne novčane donacije koje su se navodno prikupljale za renoviranje Kumsusuan palate Sunca, mauzoleja u Pjongjangu u kojem su sahranjeni Kimov otac i deda.

Drugi radnik koji je radio na Sahalinu otkriva da su im plate čuvali nadzornici dok ne dođe vreme da se vrate kući. Mesečno su dobijali samo 300 rubalja (38 dolara) kako bi kupili cigarete.

Na kraju boravka mnogi radnici su se vraćali u Severnu Koreju praktično bez velike ušteđevine, iako su na papiru zaradili između 20.000 i 30.000 dolara. Uprkos takvim ropskim uslovima, postoji jagma da se ode u inostranstvo, jer je mesečna plata radnika u Severnoj Koreji 25 centi, navodi se u izveštaju ministarstva za ujedinjenje vlade u Seulu.