Da je domar koledža u Springfildu našao kutije, koš bi danas drugačije izgledao

Dva lista papira iz 1891, na kojima je gospođa Lajons, sekretarica Džejmsa Nejsmita na Univerzitetu Springfild (Masačusets, SAD), kucala na pisaćoj mašini prva košarkaška pravila dok joj je on diktirao, prodata su na aukciji, 2010. godine, za 4,3 miliona dolara. Najbolja košarkaška liga na svetu (NBA) danas beleži godišnji profit od 10 milijardi dolara, Stefon Kari na jesen počinje sezonu u kojoj će Golden stejtu dobiti 52 miliona dolara, Nikola Jokić će u Denveru imati 46,5 miliona (sedma najveća plata u ligi)…

Profesor fizičke kulture Nejsmit nije imao u planu ovakve brojke. Njegov skromni zadatak, koji je kao novi predavač na fakultetu, dobio od šefa katedre za fizičko vaspitanje na Springfildu Lutera Gulika, bio je da preko zime (1891/92) animira studente u gimnastičkoj sali, pošto su se najvažniji sportovi igrali na otvorenom. Analizirao je popularne sportove tog vremena (ragbi, fudbal, američki fudbal, lakros, hokej i bejzbol), pokušavajući da nađe inspiraciju i odgovori Gulikovom zahtevu da nova igra bude jednostavna, bezbedna (bez kontakta igrača) i da se igra loptom.

Balkon idealne visine

Da je Nejsmit, kojim slučajem, radio na nekom univerzitetu sa mediteranskom klimom, do ovog epohalnog izuma ne bi došlo. U Novoj Engleskoj (Springfild) zime su duge, snežne i oštre, tako da je trebalo studente (igrače američkog fudbala) na nekoliko meseci ubaciti u malu gimnastičku salu i održavati im formu. Nejsmit je imao samo dve nedelje da smisli novu igru, ali mu je i to bilo dovoljno. Košarka je rođena decembra 1891. godine. Prva pravila su stala na dve lista papira i imala su ukupno 13 tačaka. Okačio ih je na oglasnu tablu koledža jednog decembarskog jutra 1891 (ne navodi se datum), a dva tima su već u 11:30 časova bila na terenu.

Nejsmit, sin škotskih iseljenika u Kanadu, od domara koledža zatražio je kutije širine 46 centimetra (da igrači u njih ubacuju loptu), ali pošto nije našao kutije, domar mu je doneo dve prazne korpe za breskve. Na balkonima na krajevima sale, koji su sticajem bili visoki 3,05 metara (na toj visini je i danas obruč), zakačio je po jednu korpu (basket – na engleskom) i prozvao dve ekipe po devet igrača, sa fudbalskom loptom (odabrao je nju jer je bila meka i pogodna za ubacivanje u korpe). Igrala su se dva poluvremena po 15 minuta, sa pet minuta odmora između njih. Košarka je prvobitno imala dve reči u svom nazivu (basket bal), a prva pravila igre (sa 13 pravila) objavljena su 15. januara 1892. u školskim novinama na Springfildu, „Trijangl”. Od tih 13 pravila, 10 se i danas primenjuju.

Između naslova „Basket bal” i pravila pobrojanih jednih ispod drugih, Nejsmit je napisao rečenicu: igra se običnom fudbalskom loptom. Prvo pravilo je glasilo: Lopta se može baciti u bilo kom pravcu, jednom rukom ili sa obe; drugo: Lopta se može udarati u oba pravca, jednom rukom ili s obe (nikako pesnicom); treće: Igrač ne može da trči s loptom. Igrač mora da je baci s mesta na kojem je hvata, gde treba napraviti izuzetak za čoveka koji pokušava da se zaustavi hvatajući loptu dok trči velikom brzinom; četvrto: Lopta se mora držati rukama ili među rukama; ruke ili telo se ne smeju koristiti za držanje; peto: Nije dozvoljeno laktanje, držanje, guranje, saplitanje ili udaranje protivnika…

Džejms Nejsmit (1861–1939), zahvaljujući svom škotskom poreklu, bio je svestrani sportista, tako da mu je i fudbal (evropski) bio blizak. Dok je smišljao novi sport u glavi mu je bila igra iz njegovog detinjstva provedenog u Almontu (Kanada), „patka na steni”, u kojoj deca kamenom pokušavaju da obore „patku” – kamen... Doživeo je da vidi kako njegovo čedo ulazi u program Olimpijskih igara (Berlin 1936), a Svetska košarkaška federacija (FIBA) pehar namenjen svetskom prvaku nazvala je po njemu. Kuća slavnih u Springfildu, osmišljena kao mesto odavanja počasti najzaslužnijim košarkaškim ličnostima, takođe nosi njegovo ime.

Od basket-bala do košarke

Košarka, koja ove godine slavi svoj vek postojanja u Srbiji, stigla je kod nas krajem septembra 1923. Prvu loptu doneo je izaslanik Lige društva Crvenog krsta Vilijam A. Vajlend, tridesetdvogodišnji profesor istorije iz kalifornijskog grada Ouklanda, koji je prvi kurs košarke održao nedaleko od Kalemegdana, u dvorištu Osnovne škole „Kralj Petar Prvi”.

Kad je otišao, dva polaznika kursa, učenici Druge muške gimnazije Svetislav Vulović i Slobodan Rančić, prenela su konstrukcije koševa prvo u dvorište porodice Vulović u Gospodar Jovanovoj, a zatim u Drugu mušku. Nepunu godinu posle Vajlendovog odlaska, njih dvojica su preveli i objavili košarkaška pravila, prva za koja se zna da nisu na engleskom. Štampana su na ćirilici, s latiničnim naslovom „Basket-Ball” i ćiriličnim podnaslovom – Po najnovijim amerikanskim i francuskim pravilima izradili S. R. i S. V.

Roditelji književnika Milorada Pavića, Zdenko i Vera Pavić, kao viđeniji „sportski radnici” u Beogradu i Kraljevini Jugoslaviji, mnogo su doprineli razvoju košarke u našoj zemlji. Zdenko je 1939. objavio zvanična košarkaška pravila, sa naslovnom stranom na kojoj se prvi put u nekoj knjizi u Srbiji pominje reč košarka (tu reč smislili su pioniri zagrebačke košarke, 1932). Ispod naslova „Košarka” nalaze se dvojica igrača u sokolskim dresovima u skoku za loptu, a između njih sudija (postoji mišljenje da je taj sudija autor lično), dok niže stoji: „Basketbal – Zvanična pravila za XII olimpijadu”. Na samom dnu strane – Izdaje: Fédération Internationale de Basketball Amateur (FIBA).

Mnogo godina kasnije, generalni sekretar Fibe, Bora Stanković, pričao je zašto se zaljubio u košarku…

– Treba istaći osnovnu filozofiju košarke, gde je cilj – gol (koš) horizontalan a ne vertikalan kao u ostalim sportovima (fudbal, rukomet, vaterpolo, hokej...) što zahteva sasvim drugačiji način postizanja tog cilja. Ne kao u fudbalu, gde se cilj često postiže snagom udarca ili prodora, već posebnom veštinom šuta ili polaganja, bez snage. Zbog toga nikada nisam voleo zakucavanja u košarci koja, na žalost, toliko oduševljavaju gledaoce. U igri pet protiv pet, na relativno skučenom terenu, košarka je u startu bila zamišljena kao igra bez dodira. Pošto je nemoguće da ne dođe do kontakta, pravila su svodila dodire na minimum, što je kasnije pogrešno dovelo do naziva „igra bez dodira”. Povrh toga, cilj u košarci je postavljen vrlo visoko. Ta visina (3,05 metara) usvojena je sticajem okolnosti, pošto je toliko bio visok balkon u gimnastičkoj sali u Springfildu. Korpa je posle postala koš. Druga „revolucija” bila je skidanje dna korpe, što je olakšavalo posao sudiji koji je posle svakog pogotka morao da vadi loptu da bi se igra nastavila. Od tada sudije nisu više stajale sa štapom ispod koša. Onda je Nejsmit došao na još jednu genijalnu ideju, da posle skidanja dna markira obruč mrežicom…