Trajemo uprkos svima i svemu

Vaskrsenje Hristovo najvažniji je događaj u istoriji roda ljudskog. Celokupna tvorevina teži vaskrsenju, a naročito čovek kao biće koje dolazi u svet rođenjem i odlazi smrću. Takvom čoveku, palom u greh, Gospod je pružio ruku samim silaskom u svet – ovaploćenjem, misijom, raspećem, vaskrsenjem i vaznesenjem. Ta ruka našeg Spasitelja uvek je ispružena svakome od nas, u svim vremenima, a na nama je da li ćemo je prihvatiti ili ne, poručuje u intervjuu za „Politiku” vladika Sergije, episkop bihaćko-petrovački i rmanjski Srpske pravoslavne crkve.

Koliki je značaj Vaskrsa za svet u današnjem trenutku? U sveopštoj krizi, ekonomskoj i moralnoj, dok pravoslavci ratuju jedni protiv drugih, čini se da nikada nismo bili bliže nuklearnoj apokalipsi. Kako gledate na sve to, ima li nade za mir?

Današnji svet ispunjen je ohološću, jer je tehnološki progres pogordio već gordog čoveka, koji posrće iz greha u greh, iz provalije profita u dužničku provaliju, težeći bogatstvu bez Boga, sreći bez smisla, nadi bez vere. Imajući na umu dekadenciju zapadnog čoveka, veliki ruski mislilac Nikolaj Berđajev rekao je, pre mnogo godina, da je Evropa besramno bogata i da zato ne oseća potrebu za Bogom. U takvom svetu ništa nas ne može iznenaditi, jer je sve podređeno najnižim ljudskim porivima. Zbog toga srljamo i kao pojedinci, i kao narodi, i kao države. Zato su ratovi naša izvesnost, sukobi naša konstanta, a besmisao krajnja luka u koju uplovljava nesrećni i neispunjeni čovek. Biće sve teže, a bojim se i sve krvavije, jer su svetski moćnici, prazni, oholi i sebični, tako izabrali. U tom geopolitičkom beznađu moramo naći svoj put, onaj isti kojim su hodili naši preci, a to je da birajući između drugih izaberemo sebe i svoj vlastiti put.

Kako brojčano mali narodi, poput Srba, treba da se ponašaju u ovoj situaciji? Kako da opstanu, a da se ne odreknu sebe?

Naš opstanak zavisi od nas, naše želje da sačuvamo svoj duhovni, kulturni, a na kraju i politički identitet, a to znači da, bez obzira na druge, idemo onim putem koji će nam omogućiti da opstanemo biološki, kulturno i duhovno, da sačuvamo svoj nacionalni potencijal za buduća vremena. Mi nismo u centru svetskih zbivanja, što je dobro, pa ćemo, delimično skriveni, preživeti nadolazeće oluje svetskih razmera.

Ono što je najbitnije za nas kao narod, ali i za svakoga od nas pojedinačno, jeste identitet i njegovo očuvanje. Ono po čemu se razlikujemo od drugih moramo ljubomorno čuvati, negovati, prenositi budućim naraštajima, a to su: vera, pismo, jezik, istorija, kultura, tradicija. Ako bez toga ostanemo ili urušimo bogato nasleđe, biološki opstanak neće nam značiti gotovo ništa. Na kraju, svetskoj kulturi dužni smo svedočiti ostavštinu naših predaka, koji žive kroz nas. To je, možda, najvažniji zadatak svakoga od nas.

U procepu svetskih sukoba, gde se menja geopolitička slika sveta u kojem živimo, trebamo gledati sebe, svoj nacionalni interes i svoju buduću poziciju, jer ako mi ne mislimo na sebe, postaćemo drugima samo moneta za potkusurivanje. Da bi nas drugi poštovali, moramo poštovati i voleti sebe, ali isto tako valja nam se svakodnevno ispravljati, svako od nas ponaosob, jer možemo i moramo biti mnogo bolji nego što to danas jesmo.

Srbija, srpski narod i njegovi lideri su pod sve većim pritiscima svetskih moćnika. I sama Srpska pravoslavna crkva mnogima je trn u oku zbog činjenice da objedinjuje Srbe. Kako ocenjujete sposobnosti aktuelnih lidera Srba u regionu da se takvim pritiscima odupru?

Mi smo pod pritiscima otkako pamtim. Tu se ništa ne menja. Čini mi se da smo vekovima izloženi pritiscima, s raznih strana, pa nam je takav način života oblikovao ne samo istoriju već i karakter, što i nije tako loše. Ništa ljude i narode tako ne ojača kao zajednički proživljene i preživljene nevolje. One su armatura naše postojanosti. Da nije nevolja, koje su nas učinile žilavim, otpornim i jakim, odavno bismo se ispisali iz istorije, ali nismo. Trajemo uprkos svima i svemu, i trajaćemo još dugo.

Srpska pravoslavna crkva bila je i ostala stub našeg naroda, uteha u teškim vremenima, prvo i pravo narodno učilište, uteha u danima ropstva, narodno sabiralište, ali i najstarija nacionalna institucija. Zbog toga bi oni koji nas ne vole da umanje značaj Crkve među Srbima, da Crkvu svedu na nivo folklornog društva, ali njen značaj je takav da će im takav naum teško poći za rukom. Crkva, iako deluje u istoriji, nije samo od ovoga sveta. Ona je most koji spaja Nebo i Zemlju, vreme i večnost. Zbog toga je Crkva naša neophodnost i nasušni element našeg postojanja. Naši narodni i državni prvaci, svako u skladu sa svojim moćima, snagom i mudrošću, nastoje, čini mi se, izvesti naš nacionalni brod u mirnije vode. To je pretežak zadatak, jer je more previše uzburkano, a naš brod nije tako velik, čvrst i jak. Za taj poduhvat potrebno je veliko umeće, ali i veština koja se ne može naučiti, već se ona stiče na uzburkanim talasima. Za sada plovimo prilično mirno, koliko je do nas.

Ima li šanse za pomirenje naroda u BiH, koliko im u tome pomažu ili odmažu spoljni uticaji?

Nemam utisak da su narodi posvađani, jer narodi nemaju i nikada nisu imali razloga za posvađanost. Da nije zlonamernih medija, nepromišljenih vođa i stranih dušebrižnika, ne bi bilo ni sukoba, ni ratova, ni omraze. Svako bi živeo svoj život onako kako je naučio, kako ume i zna. Ova zemlja je dovoljno prostrana da u njoj za svakog ima mesta. Međutim, uvek se nađe neko sa strane da radi svojih interesa svađa one koji ovo zajedničko tlo dele stotinama godina.

Kada shvatimo da ova zemlja i njen mir zavise isključivo od nas, tada ćemo drugačije misliti o onima koji nam šapću sa strane kako, kada i s kim da radimo ovo ili ono. Primeri negativnih spoljnih uticaja vidljivi su svuda po svetu. Dovoljno je prelistati najčitanije novine i portale, te videti šta se zbiva, s koje strane se podstiču i rasplamsavaju već postojeći sukobi, pa će nam sve biti jasno. Tako je i ovde, u Bosni i Hercegovini, gde se vlade ne mogu formirati bez konsultacija u stranim ambasadama, što nas čini lakim plenom za tuđe interese, a u krajnjoj liniji nas i ponižava, degradira kao politička bića. Dok god sami ne uvidimo da smo jedni drugima najpreči, dotle ćemo biti najjeftinije šahovske figure u rukama onih kojima ni najmanje nije stalo do nas. Zato je od ogromne važnosti da politički prvaci sednu jedni s drugima, da razgovaraju koliko god je potrebno, da se međusobno dogovore, bez teških reči, kuda i kako dalje, da bi se relaksirale postojeće napetosti i da bi ovdašnji ljudi videli da imaju budućnost u svojoj zemlji, u kojoj su se rodili i odrasli, a ne da idu u beli svet. Nigde nije tako lepo i prostrano kao u sopstvenom zavičaju, a nigde tako tmurno i hladno kao u tuđini. Na to je, još davno, mislio i Aleksa Šantić, kada nam je poručio da su u tuđini grki zalogaji hleba „gde svoga nema i gde brata nije”.

Zato smo dužni da se okrenemo ka onima s kojima delimo jezik, tlo i zajedničku prošlost, da iskreno razgovaramo, da se bratski dogovaramo, kako bismo, bez spoljnih upliva, pronašli način da živimo u miru, poštovanju i slozi, a ne da se sa našim komšijama srećemo negde u Nemačkoj, Austriji ili već ko zna gde. Nikada nije kasno pokušati sa činjenjem dobrih dela.

Ima li nade za vaskrsenje srpskog naroda u Eparhiji bihaćko-petrovačkoj? Može li Beograd da pomogne povratak Srba u te krajeve?

Sadašnje stanje nije dobro, ne uliva optimizam. S druge strane, ono nije beznadežno. Postoje brojne mogućnosti da se bar zaustavi dalji odliv stanovništva, da potpuno ne opuste ovi blagosloveni krajevi koji nikada u svojoj prošlosti nisu bili pusti. Potrebno je mnogo volje, entuzijazma, pameti i sredstava da se preokrenu sadašnji tokovi. Čini mi se da ne postoje dovoljno dobri i osmišljeni održivi projekti da bi ljudi, naročito oni mlađi, ostali u svojim selima i gradovima. Ponavljam, nema dovoljno dobrih projekata. Njih treba osmisliti što pre, pa sve snage uložiti u njihovu realizaciju, jer posle može biti kasno. Čini mi se da se lako odričemo teritorije. Dovoljno je pogledati današnji rusko-ukrajinski sukob, pa će nam mnoge stvari i biti jasnije. Rusija je toliko prostorno velika zemlja da je to nama nepojmljivo, ali se ne odriče ni centimetra svoje teritorije. S druge strane, Izrael naseljava i kultiviše pustinju da bi privukao nove useljenike. Niti smo Izrael, niti smo Rusija, ali moramo konačno shvatiti da moramo sačuvati ono što smo od predaka dobili, jer je Krajina i plodna i rodna, u njoj su naši hramovi i groblja, naša prošlost i naša sadašnjost. Učinimo sve da u njoj bude i naša budućnost.

Potrebno je, što pre, osmisliti šta možemo i šta trebamo, jer uzalud nam sredstva ako su projekti loši. Pozivam sve relevantne institucije da nam pomognu održivim projektima, savjetima i sredstvima. U tome nam je pomoć Srbije neophodna, jer ne smemo dozvoliti da postanemo neboderski narod, zato što bi to bio naš definitivni kraj.

Poznat je vaš višedecenijski rad na obnovi manastira Rmanj. Može li se takvom posvećenošću udahnuti novi život ostalim uništenim svetinjama na Balkanu?

Obnova manastira Rmanj, koji je najznačajnija pravoslavna svetinja u zapadnom delu Bosanske Krajine, bila bi nezamisliva da nije bilo pomoći predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je prepoznao ono što mnogi pre njega nisu, a to je važnost ove šestovekovne svetinje i njenog značaja za celokupno područje Srpske tromeđe.

Manastir će u jesen ove godine zasijati u punom sjaju, jer je u toku najopsežnija obnova u njegovoj istoriji. To je bio naš dug prema stotinama monaha koji su se podvizavali u ovoj svetinji, ali i prema današnjem naraštaju koji vapije za duhovnošću koja je jedina u stanju dati smisao svakome od nas. Zbog toga je obnova Rmnja od izuzetne važnosti za sve nas, pa čak i za one koji u tome ne vide neki naročit smisao.

Onako kako danas obnavljamo Rmanj, tako ćemo, nadam se, obnavljati i druge naše svetinje, ali ne samo svetinje već i napuštene domove, porušena ognjišta, zapuštena groblja, pa i sami sebe, jer samo tako možemo obnoviti zaspalu Krajinu koja vapije za našim nezaboravom. U svemu tome obnavljamo sopstvene duše, jer ono što se dešava oko nas nije ništa drugo do odsjaj onoga što se dešava u nama samima. Važno je da se radi, gradi, podiže i obnavlja, jer to je svetlo nade koje nam je potrebno svima.

Vaskrsenje Rmnja, čvrsto verujem, samo je nagoveštaj onoga što će se dešavati u skoroj budućnosti, jer je obnova naš nacionalni i duhovni imperativ. Bez biološke, duhovne i kulturne obnove biće nam uzaludna i ona ekonomska, ma koliko to nekome, možda, čudno zvučalo. Mi imamo tradiciju i bogatu prošlost da bismo postali narod potrošačke filozofije, tako da nam je ekonomski procvat sredstvo, a ne cilj. Po tome se razlikujemo od mnogih. Zato ćemo i opstati, jer je Vaskrsenje Hristovo temelj našeg postojanja. Raspeće smo već prošli. Golgota je iza nas.