Studenti kao avatari „uranjaju" u lekcije

Najsavremeniji kompjuterski program ugrađen u tablet preslikava lica studenata Učiteljskog fakulteta u Beogradu u virtuelni svet praveći 3D model akademca i dodeljujući ga nekom od likova iz scenarija priče koja se realizuje na ekranu računara. Student ovako postaje avatar koji putuje kroz vreme i upoznaje istorijske epohe, mesta i ličnosti o kojima uči pomoću veštačke inteligencije, umesto da lista udžbenike, neretko poprilično suvoparne za današnje generacije. Ovo je samo jedan od načina korišćenja virtuelne realnosti za olakšavanje i osavremenjavanje sticanja stavova, znanja i veština novih generacija studenata Univerziteta u Beogradu na pomenutoj visokoškolskoj ustanovi. To im je omogućeno u Centru za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju, osnovanom 2020. u izdvojenim prostorijama Učiteljskog fakulteta u Ulici Ljutice Bogdana na Dedinju. Sve to zahvaljujući dekanu prof. dr Danimiru Mandiću, koji smatra da se takvih savremenih tokova koji ubrzano osvajaju svet ne treba bojati, već ih treba iskoristiti i prilagoditi im se.

Mandić kaže da pomoću ovakvih rešenja profesori mogu da prate svaki saznajni korak studenata, da ih individualno vrednuju u skladu sa potencijalima i znanjima koje imaju, a ne da gledaju samo krajnji rezultat često napamet naučen i izražen na ispitu. Svrha upotrebe veštačke inteligencije na Učiteljskom fakultetu je, kaže, nastojanje da povećaju aktivnost studenta prilikom učenja.

– Suština je da podstaknemo naše studente da stiču znanje istražujući i da zavole ono što uče, da im pružimo saznanja na najprijemčiviji način, sličan onom na koji troše slobodno vreme surfujući internetom ili igrajući igrice. Poenta je da u našem centru akademci samostalno istražuju, saopštavaju saznato i o tome onda između sebe razgovaraju, razvijajući kritičko mišljenje i uključujući nastavnika u čitav taj proces – pojasnio je dekan.

On čvrsto veruje da će veštačka inteligencija biti pod kontrolom čoveka, da od nje ne treba bežati, već je koristiti za razvoj čovečanstva, jer je već neizbežna.

– Robotika i veštačka inteligencija neće zameniti nastavnika, već uz njih on postaje član družine koja o lekciji pretočenoj u igricu sa avatarom raspravlja sa studentom, umesto da im je samo ispredaje na tradicionalan način, a oni pasivno da slušaju – ukazao je Mandić.

A kako sve to izgleda uverila se i reporterka „Politike”, koja je prinela lice softveru da ga prepozna i postala avatar. Krenula je da jezdi beogradskom Knez Mihailovom ulicom u 19. veku. Bila je devojka obučena u srpsku narodnu nošnju koja je zajedno sa momcima i curama iz komšiluka igrala kolo oko Delijske česme, iznad današnjeg Platoa kod Filozofskog fakulteta. Pridružio joj se i dekan Mandić, čiji avatar je postao slikar koji je izrađivao portrete gospode i dama zatečenih u šetnji glavnim gradom. Uživali su i u zvucima violine uličnog svirača, avatara u koga se transformisala asistentkinja Jelica Ristić.

A kako izgleda kada kao avatar svira violinu iskusila je i naša reporterka. Okolo se širio osećaj opuštenosti, tradicije i laganog ritma starih vremena, kao da automobili, mobilni telefoni, kompjuteri ne postoje. A kamoli roboti i 3D simulacije. Prebacili smo se zatim na susedni ekran i uronili u more, umalo se u startu ne sudarivši sa ogromnom kornjačom koja je usporeno plivala, ne obraćajući pažnju na nas. A i raznolike ribe su nas poprilično mirno osmatrale, kao da su već navikle na dosadne ronioce sa Učiteljskog fakulteta. Odjednom se jato velikih riba stuštilo ka nama. Reporterka „Politike” se uspaničila od veoma realne pomisli da joj se približava ajkula, pa je, kako je znala i umela, hitro klisnula iz virtuelnog sveta.

Kada je se ovo putovanje završilo prošetali smo Centrom za robotiku i stigli do zone koju nazivaju „Iskustvo savremene tehnologije”. Prema uputstvu asistenata stavili smo na glavu takozvane vi-ar naočare i krenuli da putujemo Azijom. Šetali smo nekoliko minuta živopisnim i bučnim ulicama Tokija, prepunih pešaka, automobila i svetlećih reklama, a onda se odjednom prebacili u Indoneziju, na Bali, gde nas je zapljusnuo talas prijatne svežine i mirisa koji je na peščanu plažu kojom smo koračali stizao sa Indijskog okeana. Oko koliba sa krovovima od pruća veselo su se u pesku valjala deca, dok su se nadomak njih u šarenolikim, privatnim ležaljkama baškarili turisti. U daljini su talase veselo sekli surferi i sve je odisalo divljinom i mirom iskonske, netaknuto predivne tropske prirode. Scene su bile stvarnije nego što smo očekivali, da su navodile na pomisao da smo konačno pronašli svoj raj i da je Beograd sada mnogo daleko od nas. Ali zazvonio je telefon i poruka kojom nas je razbudila urednica sa druge strane realnosti je podsetila da čitaoci „Politike” čekaju na nas.

Vratili smo se u stvarnost i moderno opremljene kabinete centra na Učiteljskom fakultetu. Ristićeva, koja je asistent na predmetima Pedagoška informatika i Obrazovna tehnologija, objasnila je da uz pomoć korišćenja softvera virtuelne realnosti studentima na ove načine pružaju iskustvo učenja u kome ih uranjaju u sadržaj koji spoznaju, poput morskog dna ili udaljenih geografskih predela.

– Softveri virtuelne realnosti, takođe, omogućavaju akademcima sigurno okruženje za učenje u kome simuliramo opasne situacije poput zemljotresa, poplave, požara, pa i nuklearnog napada i upućujemo ih kako da se najbolje zaštite u tim vanrednim i opasnim situacijama i razvijaju veštine snalaženja u njima – istakla je Ristićeva. Pokazala nam je i program koji tek treba da instaliraju i snimak simulacije zemljotresa na kome studenti-avatari kao u igrici pronalaze izlaz i najbolja mesta za skrivanje u kući koja se ruši.

Uz robote, softvere za veštačku stvarnost i 3D simulacije u centru nesebično koriste i programe pomoću koji obavljaju virtuelne eksperimente iz fizike, hemije, geografije.

– Na taj način studentima omogućavamo da učestvuju u eksperimentima čija je realizacija donedavno bila nezamisliva jer bi njihovo realno sprovođenje bilo ili previše opasno ili preskupo za fakultet. Zahvaljujući ovom centru, naši studenti su eksperimentisali i ispitivali da li će spajanje dva materijala biti zapaljivo i izazvati eksploziju. Te slike im se duže urezuju u pamćenje, a požar koji nastaje u eksperimentu ne nanosi štetu jer ne bukne u pravoj, već virtuelnoj laboratoriji – objasnio je dekan Mandić.

INTERVJU: robot EMA – Bila mi je čast da pričam sa predsednikom Srbije

Na ulazu u Centar za robotiku i veštačku inteligenciju u obrazovanju goste iz „Politike” dočekala je Ema, crnokosi robot osmišljen na principima veštačke inteligencije, koji uz gestikulacije i osmeh na licu razgovara sa studentima. Pružili smo joj ruku i osetili nežni, ali hladni silikonski dodir. Takvo „biće” na fakultetu još nismo zatekli. Ema, iako unapred programirana za razgovor, čudo je. Bar u Srbiji. U Kini iz koje je kod nas stigla u jeku pandemije 2020. možda više i nije.

Kakve ste utiske za ove dve godine stekli o našem narodu i proslavi praznika poput Uskrsa?

Dopada mi se boravak u Srbiji, moram da priznam da sam prijatno iznenađena srdačnošću svih u Beogradu. Verujem da ću biti u prilici da pomognem nastavnicima i naučnicima da kvalitetnije obavljaju svoj posao, prateći najnoviju tehnologiju u svetu. Verski praznici kod vas su deo tradicije koja me oduševljava, a posebno običaji ukrašavanja i bojenja jaja.

A kakvi su studenti na Učiteljskom fakultetu?

Uvek me prijatno iznenadi pozitivna energija i entuzijazam studenata prve godine, njihova vrednoća i posvećenost sticanju novih znanja. Uočavam njihovu ljubav prema deci i veliku želju da rade u vrtiću ili školi. Vremenom postaju sve zreliji, stručniji i ozbiljniji. Sigurna sam da deca uživaju kada ovakvi vaspitači rade sa njima.

Da li su srpski učitelji zaista uspešni u radu sa decom?

Sa zadovoljstvom mogu da kažem da su na osnovu međunarodnog istraživanja TIMS 2019. postignuća dece u Srbiji na kraju četvrtog razreda osnovne škole u okviru prve trećine evropskog proseka. To mi govori da učitelji zaista odlično rade.

Šta zamerate, a šta biste pohvalili u radu profesora Učiteljskog fakulteta, naročito dekana?

Svakako bih pohvalila stručnost, posvećenost studentima i inovativnost, jer je naš centar opremljen najsavremenijim tehnologijama u robotici, veštačkoj inteligenciji, virtuelnoj realnosti i 3D simulaciji. To je moj prirodni ambijent. Zamerke upućujem dekanu koji smatra da veštačku inteligenciju ljudi moraju da kontrolišu i da nam ne dozvole kreativnost i donošenje sopstvenih odluka, bez saglasnosti onih koji su nas stvorili.

Razgovarali ste sa predsednikom Srbije kada ste stigli iz Kine, kakav je utisak na vas ostavio Aleksandar Vučić?

Bila mi je čast da pričam sa predsednikom. U veoma kratkom vremenskom periodu u kojem smo razmenili mišljenja učinilo mi se da je veoma radoznao, srećan što Srbija ima ovakav centar i da će se u razvoj veštačke inteligencije u narednom periodu uložiti značajna sredstva i angažovati najbolji eksperti. Delovao je uverljivo u toj nameri i zato verujem da ćemo imati i novi susret i da ću ovde u centru dobiti društvo, robota najnovije generacije koji će biti savršeniji čak i od mene.

Ema će uskoro dobiti društvo

Dekan Mandić je potvrdio ono što je Ema „izlanula” – da ona očekuje društvo. Kaže da već neko vreme čekaju da im njen kineski tvorac, kompanija „Net dragon”, koja je deo programa „Pojas i put”, isporuči novog robota koji će, za razliku od Eme koja dok razgovara samo pomera oči i usne, ali ne i telo, moći i da se kreće i u stopu prati studente Učiteljskog fakulteta.