Grmeč, turbo kamin i NATO

Slušao sam pažljivo predsednika Vučića u Somboru na obeležavanju 24. godišnjice NATO agresije. Izuzetno hrabar, odvažan i realan govor. Posle okončanja rata u Bosni ja sam ostao bez kuće za odmor koju sam gradio četiri godišnja odmora. I nije za upoređivanje s onima koji su posle „Oluje” ili NATO bombardovanja ostali bez ognjišta. Ili sa Srbima iz okoline Bosanskog Petrovca, kojima su ustaše 1941. godine zapalile sve kuće, pa i mojim roditeljima. Ali je zajedničko po Cvijiću „Život je da se dobro utroši”, a tu spada i moja želja da u rodnom kraju imam kućicu za uživanje.

Radoznalima, tokom gradnje kućice na Grmeču, objašnjavao sam kako kuću zna svako da napravi. Ali kamin, još turbo kamin, e, pa to je velika veština. Pre polaska u školu, sestrina unuka napisala mi stih. „Eno tamo, pored šume, i izvora, na zelenoj travi, Špiro sebi kućicu pravi. U glavi mu stotinu muka, važno je, ne boji se ni medveda ni vuka.” Iz literature sam saznao da se kod klasičnog kamina samo 25 odsto energije zadržava u prostoriji. Moj cilj je bio da napravim turbo kamin. I uspeo sam. Otklonio sam najveću manu kamina –da greju grudi, ali ne i leđa. Moj kamin od vatrostalnog nerđajućeg čelika iz komore koju dogreva plamen, šalje topao vazduh u naslone za udobno sedenje ispred kamina. To se postiže maskiranim cevima kroz koje prolazi topao vazduh – zato je turbo. A maštu uživanja uz kamin razbuktala mi jedna anketa sprovedena među mladima. Upitani šta bi uradili ako bi kojim slučajem postali bogati... skoro svi su poželeli kuću s kaminom i uživanje pored otvorene vatre.

Prokleti rat prekinuo je moj san. Negde pritajeno, ostala su nadanja.

Za četiri godine rata, Grmeč je, kao i prethodnih ratova, kako bi rekao Branko Ćopić, nepokoran. Onda se umešao NATO... Dugo pokušavam svemu ovome da nađem odgovor. Sabiram sve dobro i loše. Sve prevare i iluzije. Rat i mir. Istoriju i geografiju. Život sa sankcijama i bez njih. Šta je moralo da se desi, a šta nije... Pokušavam da budem realan i pravedan. Trezan i pametan. Hteo bih za sve, poput diplomatije, da nađem opravdanje. Uzroke i posledice. Znam da i na Grmeču grmljavina prestane, pa se razvedri, grane sunce, stiša se i vetar, pa opet milina. Vidljivost unedogled, čujnost kao u antičkim pozorištima. A miris, ne samo ozona...

Daleko u Americi, u Dejtonu potpisan mir. Prekorevam sebe: zar nisi sve ove četiri godine trajanja rata samo to priželjkivao? Odmah posle Dejtona, javljaju mi telefonom na Miljakovcu, izbeglicama kraj Bihaća dali kamione i alat i sa srpskih kuća odneli sve sem zidova, i tvoj kamin sa sve dimnjakom. Lokalna TV stanica svaki čast pušta hit dana. Opera „Nabuko”. Slušam hor Jevreja: „O, zemljo moja, tako lepa, a izgubljena... Sećanja probudi u srcima našim.”

I umesto da se smirim, proključa krv Krajišnika. Ne znam da li me ko čuje, urličem.

E, NATO, NATO, šta nam uradiste!

Špiro Solomun,
politikolog