Nema krize publike

Jugoslovensko dramsko pozorište će i u novoj sezoni, sudeći po ambicijama uprave, nastaviti da iznenađuje svoju publiku originalnim scenskim rukopisima. Na sceni „Ljuba Tadić” biće izveden Volterov „Kandid” u adaptaciji i režiji makedonskog reditelja Aleksandra Popovskog, aprobe počinju sredinom septembra.Ono što je već sada izvesno, jeste da će Nikola Đuričko tumačiti Kandida, za druge uloge još sve nije dogovoreno. Ovo je prva zvanična saradnja JDP-a sa Aleksandrom Popovskim.

Gorčin Stojanović, umetnički direktor JDP-a, obavestio nas je da će na sceni Teatra „Bojan Stupica” uskoro početi probeneobičnog, retko izvođenog Muzilovog komada „Sanjari” koji će raditi Miloš Lolić.

– To je jedan od naših dugova prema tvrdnji da je Jugoslovensko dramsko pozorište čedo moderne. Tako smo igrali Kafku, tako ćemo verovatno, kada se steknu uslovi igrati i Džojsa, možda Prusta, dakle te velike očeve moderne koji su se sporadično bavili teatrom, ili se nisu bavili teatrom, ali su teatralni na ovaj ili onaj način. Ili su naprosto u tome što se zove post dramskim pozorištem postali prihvatljivi pozorištu koje više nije samo ispoljavanje dva lica u sukobu sa mnogo teksta, negoje i nešto drugo. Jan Kot ima divnu rečenicu: „Pozorište ima obavezu prema klasici, prema savremenim komadima i prema samom sebi”. Na određeni način, mi ispunjavamo tu obavezu, ove prve dve redovno, sada smo počeli da ispunjavamo i tu obavezu prema sebi, i prema onome što je duh JDP-a od osnivanja, kaže Stojanović.

Narednu sezonu u JDP-u obeležiće dolazak stranih reditelja. Među njima je Rumun Aleksandru Darije, jedan od učenika Đorđa Strelera, reditelj kakav u ovom trenutku nedostaje repertoaru JDP-a.Aleksandru Darije će raditiklasični komad, odnosno „Rasprave” Pjera Marivoa.

– Poklopilo se da je Darije reditelj u najboljoj snazi, ima 45-46 godina, i umetnikje čije ime nije potrošeno. Rumunski teatar je u velikoj ekspanziji,što je trenutno najzanimljivija evropska pozorišna činjenica. Ono što Darije radi u takvim klasičnim komadima jeste da pronalazi ono savremeno u njima, u smislu – ono što je rat polova, muško-ženski odnosi, što je osnova savremene dramaturgije. Sve to postoji kod Marivoa, aliDarije to oslobađa ne gušeći savremenošću, naglašava naš sagovornik.

Sledeći značajan reditelj jeste Tamaš Ašer koji je u Beogradu gostovao nekoliko puta, poslednji put sa predstavom „Ivanov” u izvođenju teatra „Katona Jožef” iz Budimpešte.

– Ašer radi Čehova kada za to ima razloga. Proveli smo dva prijatna dana sa njim u Beogradu i dogovorili se da radi klasični naslov. Sve upućuje na „Ujka Vanju”, ali nije nužno da bude tako, možda uopšte ne bude ruska klasika. Mi, naravno imamo takozvana vrebanja, ako se dogodi neki savremeni domaći komad, onda to zaustavlja produkciju i pravi drugi raspored. U ovom trenutku nemamo najavu da će se tako nešto desiti,i da se očekuje da će neko da radi neko značajno delo. Neke od naših takozvanih stalnih reditelja –Mijač, Unkovski, Savin – „posudili smo” Narodnom pozorištu. Nadam se da će se vratiti u neoštećenom stanju, kaže Stojanović.

Na sceni „Studio” Stojanović najavljuje bizaran, aktuelan komad „Rugoba”, Marijusa fon Majenburga u režiji Marije Krstić. Reditelji koji su do sada radili na scenama „Stupica” i „Studio” nastaviće da režiraju. Ana Đorđević bi trebalo da postaviLazarevićevu„Švabicu”, tu je i Ljubiša Matić. Radiće i Nikola Zavišić, Marko Manojlović i drugi mladi umetnici.  

– Repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta počiva na četiri stuba i dve ključne reči. Četiri stuba su: klasični domaći komadi na način koji do sada nije viđen, ili komadi koji su otkriveni, koji su zaboravljeni, kao „Tako je moralo biti”. Drugi stub suklasični stranikomadi koji nisu do sada igrani, takav je svojevremeno bio „Per Gint”, „Buđenje proleća”, do „Lulu” ili „Psećeg valcera”. Zatim komadi koji se uvek mogu igrati kada se za to steknu uslovi, kakav je „Hamlet”, ili „Tartif”, ali je zahtev da ti komadi budu urađeni na svež način, da kažu nešto novo ili bar pokušaju nešto novo da kažu. Potomkomadi koji su uvek tu negde, ali su bilo lenjošću duha, bilo književno-administrativnim merama, svrstani u manje vredne. Takav je, recimo, slučaj sa „Mletačkim trgovcem”. Sledeći stub je domaća savremena drama, i to je naravno, prvi stub kad se desi. Na određeni način bije nas glas da proizvodimo autore, možda ćemo proizvesti nekog novog, možda će nam se neko od veterana vratiti. Ko ne bi voleo da ima nov komad, recimo Ljube Simovića, na repertoaru. Ko zna, možda se desi. Ne najavljujem, samo se nadam. I četvrti stub su savremeni strani komadi koji su na ovaj ili onaj način vezani za teatar „Bojan Stupica”. Tu smo pokriligotovo sve ono što je evropska dramaturgija poslednjih godina, objašnjava Stojanović.

Dve ključne reči vezane za JDP, zaključuje naš sagovornik, su ekskluzivnosti izvrsnost. Mi radimo ono što drugi iz bilo kojih razloga ne rade, ne umeju, ne smeju, ne usuđuju se, ili smatraju da im to ne treba. Druga ključna reč je načelo izvrsnosti ili odličnosti. Pokušavamo da najbolji rade na najbolji način najbolju stvar. To je moždasportska terminologija, ali mi se čini prikladnom. Ne kažem da nam to uspeva, ali to su naše namere, naša htenja, to je naš zahtev prema samima sebi. Ne pravimo repertoarske predstave da bismo pokrili repertoarske rupe, da bismo zadovoljili bilo kakve nametnute principe. Isto tako ne pravimo zabavnik od sedam do 77 godina, mi se bavimo pozorištem koje je uvek čulno, a retko kada nije i intelektualno. Ako pozorište nije jedinstvo čulnog i intelektualnog, onda je sakato. Možda nam na repertoaru nedostaje malo više zabave, ali naša publika se očigledno dobro zabavlja u predstavama koje se mogu svrstati u tešku kategoriju. Nemamo krizu publike.