Ko više voli Ameriku?

STRANAČKI SPEKTAKLI SU ZAVRŠENI, na završnim stranačkim konvencijama i demokrate i republikanci su osokolili svoje kandidate – i kandidati njih. Dva dvojca: Obama–Bajden i Mekejn–Pejlin, spremni su za finalni okršaj 4. novembra. Preostala su im dakle još dva meseca da birače ubede da su najpodesniji da postanu sledeći stanari Bele kuće i preuzmu kormilo najmoćnije nacije sveta, zajedno sa specijalnom tašnom koja ima dugme za lansiranje rakete sa atomskim bombama.

Teško je prognozirati ko će na kraju pobediti: aktuelna sondiranja daju tesne rezultate, a svašta se može još dogoditi do izbornog dana što bi raspoloženje okrenulo ka jednom ili drugom. Oba, upravo ozvaničena predsednička kandidata, imaju sada priliku da preciziraju svoje poruke i dodatno izoštre politike. Ali posle nominacija, nametnula se i dilema: da li su zaista toliko različiti kao što to na prvi pogled izgleda.

Sudeći po završnim obraćanjima sledbenicima ali i svim Amerikancima, glavna međusobna sličnost im je u patriotizmu, pa su oba govora u kojima su kandidati prihvatili nominacije bili i svojevrsno takmičenje u patriotizmu, pokazivanje i dokazivanje ko više voli Ameriku, ko će je više štititi i bolje paziti. Svi govori – Obamin (koji je u televizijskom prenosu gledalo rekordnih 37 miliona ljudi) i Mekejnov pre svega, bili su sjajne oratorske besede, u kojima je ovoga puta bilo prave mere između stila i suštine. Pokazala su da se Mekejn približio Obami, usvojivši, na svoj način, njegovu mantru o promenama, dok je Obama od rivala pozajmio nešto od spoljnopolitičke čvrstine.

Republikanska konvencija medijski je za nijansu imala više dramaturgije od demokratske, pre svega zbog Mekejnovog „zeca iz šešira”, iznenađujućeg odabira izbornog partnera, kandidatkinje za potpredsednicu.Sara Pejlin je poput rakete iz relativne anonimnosti guvernera Aljaske lansirana u središnju orbitu nacionalne politike. Debi na centralnoj pozornici je vešto iskoristila (privukla je samo milion gledalaca manje od Obame), ali su sumnje u mudrost i svrsishodnost njenog izbora od strane Mekejna ostale.

Pejlinova je manje od dve godine guverner geografski najprostranije federalne države koja je po broju stanovnika jedna od najskromnijih (670.000). Po tome je najneiskusniji kandidat za ovako visok položaj u modernoj američkoj istoriji. Spoljnom politikom se nikad nije bavila (prvi pasoš je izvadila tek nedavno, a u inostranstvo je putovala samo jednom, u Nemačku i Kuvajt, da obiđe vojnike sa Aljaske koji tamo služe), što nije baš ohrabrujuće, s obzirom na ustavnu ulogu potpredsednika i okolnost da bi Mekejn, ako pobedi, bio najstariji predsednik koji započinje prvi mandat.

Mekejnov potez je u tom kontekstu hrabar i rizičan (da nije rizičan, ne bi bio ni hrabar), a tek će se pokazati da li je bio i dovoljno promišljen. Što se ostatka sveta tiče, preovlađuje uverenje da novi američki lider ne može da bude gori od starog. A koliko će biti bolji, videće se…

Vanredni samit EUsazvan 1. septembra da formuliše evropski odgovor na „geopolitičku provokaciju” Rusije u Gruziji, doneo je rezultat koji se može svrstati u kategoriju „maksimum mogućeg”. Da je to daleko ispod očekivanog i priželjkivanog, ne treba posebno naglašavati.

Mukotrpan konsenzus koji je tom prilikom postignut – da se, sem verbalne osude, ne učini ništa konkretno (mada praćeno zakletvama da ništa više nije kao pre) – kompromis je između zahteva da se odnosi sa Moskvom pretresu od vrha do dna (u čemu su najradikalniji bili neki bivši delovi Sovjetskog Saveza, baltičke države i Poljska) i pragmatične umerenosti i opreza Nemačke, Francuske i Italije.

Ovakav ishod je, međutim, ponovo aktuelizovao temu zajedničke evropske spoljne i bezbednosne politike EU i otvorio još neka bolna pitanja. Iznad svih je ono u kojoj meri NATO može da garantuje bezbednost svojim novim članicama – onima koje su, iskoristivši haos posle kolapsa SSSR-a, uspele da se izvuku ispod šinjela ruske imperije. Ili su, kao u slučaju Gruzije, živele utoj iluziji. Njihov glavni problem je što su tako daleko od Brisela, a tako blizu Rusije.

Rusija je požurila da akciju u Gruziji stavi u širi kontekst, precizirajući svoju spoljnopolitičku i bezbednosnu doktrinu, u kojoj ima mnogo starog, ali zaboravljenog (da su joj primarni interesi i sfera uticaja u neposrednom susedstvu, u bivšim sovjetskim republikama), ali i ponešto novo – da ima i drugih regiona u kojima može da ima „privilegovana prijateljstva” i specifične interese. Ti drugi nisu definisani: Moskva iz diplomatski i praktičnih razloga ne želi da u ovom ipak delikatnom trenutku otvara nove frontove.

Ako je jasno šta je Rusija svojom akcijom dobila, pojavljuju se i konture onoga što je izgubila. To je pre svega uloga „jednog od naših” u prestižnim globalnim političkim klubovima: teško je da će Medvedeva tapšati po ramenu na način kako su to činili njegovom prethodniku u Kremlju, Putinu. Ovo se možda može odbaciti objašnjenjem da su Rusiji važniji državni interesi od međunarodne popularnosti lidera, ali Moskvi je ipak stalo da bude uvažavana, a ne samo osuđivana, da bude partner, a ne samo rival.

Blaga reakcija Evrope i nemoć Amerike ovim povodom su otklonile sve primisli da će biti novog hladnog rata. Umesto toga, komentatori su u opticaj pustili sintagmu o „hladnom miru”. Pokazalo se, naime, da se svet veoma promenio od pada Berlinskog zida – i da je globalna geopolitička tranzicija još u toku.

Obama ili Mekejn, svejedno, od Buša će naslediti i drugačiju Ameriku i komplikovaniji svet, u kome im Rusija neće biti ni najveća ni najprioritetnija briga.