U susret novom vremenu

Svet prolazi kroz globalnu transformaciju: radikalnu preraspodelu moći, te temeljnu promenu geopolitičkih odnosa. To je iznenađenje za civilizaciju koja je koliko do juče čvrsto verovala u svoju superiornost, kako političkih, tako i kulturnih i ekonomskih modela.

Prelaz iz jednopolarnosti u multipolarnost govori o krizi zapadnog modela življenja i nemogućnosti da to bude obrazac za sve.

Amerika po svaku cenu želi da zadrži monopol, a Rusija otvoreno pokazuje svetu da je vreme monopolarnosti zauvek prošlo. Sukob u Ukrajini iz temelja je protresao svet. To je rat Amerike, zapadnih zemalja i NATO-a protiv Rusije na teritoriji Ukrajine (za sada).

Kuda dalje i kako će se uspostaviti svet budućnosti? Koje su posledice svega ovoga na srpsku naciju? Da li će eventualni izlazak Rusa na Dunav oslabiti pritisak na našu naciju?

Može li 21. vek biti vek naših integracija i spajanja, premošćavanja svih nametnutih podela? Treba verovati da brozovsko-badinterovske granice nisu Sveto pismo i kao takve nemaju pečat večnosti.

Za Srbe i njihove zemlje, danas istorijski i životno ugrožene, gotovo uronjene u strogo kontrolisanom prostoru (izložene raznim pritiscima, ucenama i nasilju) možda je prilika, spoznavajući te motive i mehanizme delovanja Zapada, da pronađu put zajedničkog spasonosnog otpora i tako homogenizuju naciju u borbi za svoj kulturni i duhovni prostor i tako sačuvaju svoj identitet. Tim više ako znamo da se danas forsira fluidnost i relativnost identiteta, ne samo nacionalnog, verskog, kulturnog, nego i rodnog. Novi svetski poredak pod okriljem ideologije ljudskih prava i sa hegemonom Amerikom sprema krstaški rat na Rusiju.

Živimo u vremenu istorijski potrošene unipolarnosti i multipolarizma. Bolna su iskustva mnogih država gde je implementacija slobode, demokratije i ljudskih prava izvedena na surov nedemokratski način – kršeći sve norme međunarodnog prava.

Naprosto, primena duplih standarda postala je u globalizmu aroma vremena. Srbi su skupo platili i plaćaju primenu duplih standarda (sve što važi za druge ne važi za Srbe).

Za Zapad, pravo je proces, koji danas valja a sutra zastareva – i to smo napokon shvatili. Sa maksimom: sve što je moje – moje je, a o svemu što je tvoje može se pregovarati. Ovim je Amerika i njena duboka država urušila pravnu civilizaciju (udarila je na svojinu). U svetu u kojem reči gube značenje, stara kineska mudrost kaže da narodi gube državu.

Novi nalet pritisaka sa Zapada vođen je željom da se što pre završe nedovršeni poslovi na Balkanu (Kosovo van Srbije, Republika Srpska u centralizovanoj BiH). Potreba da se obuzdaju „mali Rusi” (u Srbiji, Srpskoj i Crnoj Gori) dok ne dođu „veliki Rusi” u ovaj region postala je imperativ.

Satanizujući Srbe u kontinuitetu više od tri decenije, računajući da je ovo posle haških presuda pravi trenutak za dodatne ucene i ultimatume, jer oni sada nemaju kredibilitet da bilo šta traže i ostvaruju.

Za naše usrećitelje sa Zapada, Srbi, srpska crkva i maligni uticaj Rusije su glavna pretnja miru u regionu i kao takve treba ih na vreme obuzdati. Posebno je opasna briga Srbije za položaj Srba u susednim državama. Strah od srpskog sveta poprima elemente zarazne epidemije.

Najveća sila na svetu koja nam je razgradila državnu granicu (okupirala deo teritorije) sa svojim saveznicima, želi ponovo da nam zapreči budućnost. Evropska unija u procesu evrointegracija stabilizuje postkonfliktnu situaciju na Balkanu. Zapravo, političku mapu Balkana, nastalu kao rezultat ratova devedesetih godina, želi da učini trajnom.

Nacija, razapeta između skrivenog zova Evropske unije (za čiju muziku nema dovoljno sluha) , oslonjena na istorijski instinkt emotivnih veza sa večnim saveznikom Rusijom, ide nestabilnim korakom u susret novom vremenu.

Za naš opstanak bitno je održavanje duhovnog jedinstva u demokratskoj državi budućnosti. Tako bi se istopili (nestali) svi naši politički i kulturni separatizmi i regionalizmi, koji su i danas najveća prepreka integraciji, a istovremeno u rukama neprijatelja nacionalnog jedinstva, moćno oružje za svaku vrstu podela i dezintegracija.

Ključno pitanje: kako iznova ostvariti duhovno i političko jedinstvo u novim, od strane NATO-a i Amerike nametnutim granicama? Ono što je izvesno, treba negovati ideju jedinstvene srpske nacionalne države i svoj duhovni život budućnosti organski vezati za nju. Možda je ovo prilika da u vremenu svetsko-istorijskog prekomponovanja sveta, proverimo validnost Hegelove misli iz 1802. godine: „Kultura jednog naroda treba da se razvija i ostvari u njegovoj državi.”

Kao što je slabo i pocepano srpstvo preduslov za dominaciju Zapada na Balkanu, tako je integracija za Srbe preduslov njihovog opstanka. To treba uraditi u demokratskoj klimi i parlamentarnom poretku, jer pravo na samoopredeljenje istorijski nije potrošeno. Ne bi se smela zanemarivati činjenica da većina Srba srpski nacionalni interes vidi i oseća sada i oduvek kao interes srpskog naroda u celini, na svim prostorima koje danas naseljava.

Ta istorijska svest o nacionalnom jedinstvu i kosovski zavet u bitnoj meri određuju naredne korake obnove.

Ujedinjenje Srba bez obzira na državni okvir u kojem žive je proces koji vodi do političkog jedinstva zasnovanog na duhovnim vrednostima (jezik, pismo, istorija, kultura, tradicija), a posle će sve ići svojim putem.

Profesor univerziteta