Srbija nema dovoljno sigurnih kuća

Broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama u Srbiji je za 74 odsto manji od propisanog standarda koji važi u zemljama Evropske unije. Korisnici usluga sigurnih kuća suočavaju se i sa bezbednosnim rizicima s obzirom na to da je u većini ustanova ovog tipa na teritoriji Srbije došlo do kršenja tajnosti njihovih lokacija, pokazalo je istraživanje koje je sprovela nevladina organizacija „Atina”.

Proučavanje, koje je sprovedeno tokom prošle i početkom ove godine, obuhvatilo je 13 od postojećih 15 sigurnih kuća u Srbiji i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima u Srbiji.

Andrijana Radoičić Nedeljković, autorka istraživanja iz „Atine”, kaže za „Politiku” da se manjak kapaciteta sigurnih kuća odražava na pristup njihovoj usluzi zbog čega najviše ispaštaju žene i deca kojima je ona potrebna. Problem predstavlja i nedovoljan broj zaposlenih, ali i nivo standarda po kojima ova usluga treba da funkcioniše.

– Istraživanje je pokazalo znatne izazove u pogledu bezbednosti i pristupa uslugama sigurnih kuća, posebno kada je reč o ženama sa invaliditetom, ženama izbeglicama, Romkinjama i drugim diskriminisanim grupama. Zbog nedostatka specijalizovanih obuka, veliki broj sigurnih kuća suočava se i sa nedovoljno edukovanim kadrom za rad sa ženama koje su pretrpele nasilje zbog čega ova usluga predstavlja mesto za zadovoljavanje bazičnih životnih potreba, a ne mesto osnaživanja i podrške za žene koje su izašle iz kruga nasilja – navodi Andrijana Radoičić Nedeljković.

Prema postojećim standardima, gotovo u polovini sigurnih kuća nema dovoljno zaposlenih zbog čega se javljaju problemi tokom dobijanja licenci. Postojeći uslovi za pribavljanje licence za rad sigurnih kuća u Srbiji, stroži su nego oni koji važe u zemljama Evropske unije. To znači, objašnjava naša sagovornica, da je u našoj zemlji predviđen veći broj zaposlenih na manji broj žena u sigurnoj kući, nego na primer, u nekoj zemlji EU.

– Pošto nemamo specijalizovane standarde za ovu uslugu, dolazimo u situaciju da neke pozicije nisu ni predviđene. Tako prema važećem pravilniku postoji mogućnost zapošljavanja, na primer, frizerke ili krojačice, ali ne i psihoterapeutkinje – kaže Radoičić Nedeljković.

Istraživanje koje je sprovela”Atina” pokazalo je i da je narušena tajnost lokacije većine sigurnih kuća, pa se postavlja pitanje kako ova činjenica utiče na njihov rad.

– U zabeleženim situacijama nije nužno reč o nasilnicima, ali je s druge strane pitanje bezbednosti i dalje jedan od najvećih izazova u radu sigurnih kuća. Ono se može rešiti samo paralelnim jačanjem sistema socijalne zaštite i saradnje sa drugim delovima sistema, ali je prvenstveno važno raditi na sankcionisanju nasilja i time osiguranju bezbednosti žrtava. Dakle, nije prioritetno pitanje da li će adresa biti dovoljno zaštićena i tajna, nego zašto je nasilnik koji je u stanju da traži i proganja ženu koja je u sigurnoj kući i dalje na slobodi i u mogućnosti da to uradi – navodi naša sagovornica.

Upitana da li je ženama žrtvama nasilja iz marginalizovanih grupa otežan pristup sigurnim kućama, autorka istraživanja odgovara potvrdno.

– Pristup ženama sa invaliditetom, Romkinjama, ženama izbeglicama i migrantkinjama, kao i drugim ženama koje dolaze iz marginalizovanih grupa znatno je otežan i ograničen pristup sigurnim kućama i to najpre zbog administrativnih prepreka (nedostatka dokumentacije). Međutim, ove žene suočavaju se i sa brojnim predrasudama i diskriminacijom profesionalaca u sistemu socijalne zaštite, ali i drugim sistemima (organi gonjenja i procesuiranja) koji imaju tendenciju da negiraju nasilje i relativizuju mogućnost da ove žene budu žrtve nasilja. Zato se dešava da one ni ne budu upućene na korišćenje usluge sigurne kuće. Zbog toga je važno raditi na prevazilaženju predrasuda, podsticanju poverenja u žene koje prijavljuju nasilje, ali i jasnom preuzimanju odgovornosti i sankcionisanju svih onih koji zbog sopstvenih ili sistematskih predrasuda uskrate podršku ženama sa iskustvom nasilja – zaključuje Andrijana Radoičić Nedeljković.

Pritvor za osumnjičenog za nasilje u porodici

Treći osnovni sud u Beogradu odredio je juče pritvor S. S. (33), okrivljenom za nasilje u porodici. Pritvor je, kako je saopšteno, određen zbog sumnje da bi mogao da ponovi delo, kao i zbog okolnosti koje ukazuju da bi ometao postupak uticajem na svedoke. U daljem toku procesa, tužilaštvo će saslušati svedoke i naložiti da se urade potrebna veštačenja.

S. S. se tereti da je u pijanom stanju otišao kod bivše supruge J. G. (32) u Boljevce i nasrnuo na nju, a njenu majku pogodio stolicom. Nakon ovoga, osumnjičeni je nastavio da lomi po kući, te je staklo odletelo i raseklo njegovo jednogodišnje dete po licu.