April u Beogradu

Roboti-voditelji imaju veštačku inteligenciju, besprekornu dikciju i sigurno nam za Vaskrs neće poručiti da se Hristos rodio... Vaistinu se rodio android-novinar!

Ne treba im ni plata, niti topli obrok, pauza za ručak... Jer, oni su otporni na virus korona, ne „klubare”, ne troše novac po papreno skupim samoposlugama... Ne traže varijabile, godišnje odmore, bolovanja... Ne bune se zbog prekovremenog neplaćenog rada, ne bore se za prava radnika, ne prkose zatvorom... I što je najvažnije, isključuju se na jedan klik. Nema rizika od suvislih, nezahvalnih i neželjenih pitanja i komentara, rade kako su programirani...

Ima li idealnijeg radnika za poslodavca, za urednike i vlasnike medijskih kuća... Ionako danas nikom nisu potrebni misleći, daroviti voditelji i novinari, sa stavom, kritičkom mišlju, senzibilnošću i sposobnošću da vide, uoče, analiziraju i daju svoj sud. Ako već internet logoritmi misle i žele za nas, što bi to činili ljudi od krvi mesa.

Pamet i individualnost odavno nisu na ceni. Čovek je zamenljiv. Pokazao nam je to i Željko Mitrović, medijski mogul, ćaskajući sa svojim novim zaposlenim, robotom-voditeljem. Da li to znači da ćemo zaista biti spaseni?

Da nećemo slušati više piskave i iritantne glasove voditeljki TV Pink? Možda nam zaista roboti donesu mir i spokoj. Radost za uši i dušu. Kad bi se još androidne ličnosti uselile u zadrugarski dom, pa niko nam ne bi bio ravan. Bili bi učtivi, solidarni, ne bi psovali, klevetali i vređali, imali bi empatiju prema svojim cimerima... Svet bi možda bio bolji.

A da li bi? Da li je odsustvo duha, duše i mozga danas jedina poželjna stavka u biografiji. Da li su nam potrebne takve TV ličnosti? Idealni savršeni svet bez emocija, sazdan od pukih informacija...

Ili nam je baš bujna mašta preko potrebna. Ona koja izmašta neku novu TV realnost, prosečnu platu od 1.120 evra, zatvorsku kaznu za govor mržnje i izgovorene reči, gradski prevoz kao na Menhetnu... Crnu Goru bez Mila...

April u Beogradu, iako pod snegom, podsetio nas je na nostalgične momente ispod savskog mosta... gde se sumrak sprema, a nas više nema. Na novo lice savske obale...

Pre više od osam decenija padale su bombe u aprilu nad našim gradom, nad tom istom obalom, danas opasanom luksuznim soliterima... I danas bombe padaju... Koje su ubojitije? One teške „tepih” ili ove moderno-tehnološke koje nam razaraju mozak? Grad se obnovio, vaskrsao, baš kao Isus, ali da li će nam i duša? To već ide teže...

Živi bili pa videli, što neko izreče pred tradicionalnim rešetkama. Jer, para vrti, gde burgija neće. Oduvek bilo, pogotovo danas, kada je burgija zastarela sprava, a novac vazda aktuelan. Odbrana i poslednji dani ... Novo štivo za nove generacije. Nekima smešno zvuči, pogotovo onima koji čekaju neke bolje prolećne dane da spasu poslednje parče rodne pšenice.

„Malo nisi normalan” – idealan nikad precizniji zaključak voditelja-robota! Živeli roboti! Živele aplikacije, dok šat-daun dugme ne proradi. Ali, možda, bude kasno. Sendviči i pljeskavice su nadvladali! Jer, još uvek nismo mašine.