Gospodar i sluga (ne)izgovorenih reči

Dr Milan Škulić*

Pre desetak godina je u Srbiji kleveta dekriminalizovana. Ovo je tada učinjeno po „savetu” nekih stranih konsultanata koji su uporno tvrdili da je to famozni „evropski standard”. Kada im je u debati skrenuta pažnja da nije tako u tzv. staroj Evropi i u državama poput Nemačke, Austrije, Francuske i tako dalje, oni su se lakonski pozvali na primer Gruzije, Moldavije i BiH, posebno ističući da su to pravi standardi za Srbiju, a ne ono što se „arhaično” primenjuje u „jezgru EU”. Ovo asocira na onu čuvenu izjavu Nikole Pašića u Narodnoj skupštini Kraljevine Srbije, kada opozicionim poslanicima koji su mu rekli da to što on radi nikada ne bi činio jedan „lord Gledston”, lakonski kaže: „Kakvi ste vi Englezi, takav sam i ja Gledston.”

Uvreda u Srbiji ipak „preživljava” reformu iz 2012. Za nju je propisana isključivo novčana kazna. Ideja zakonodavca je bila da niko ne bude u zatvoru zbog uvrede, ali to ipak ostaje moguće, jer za razliku od decenijama postojećeg pravila prema kojem se novčana kazna koja se „dobrovoljno” ne plati izvršava prinudno, propisana je obavezna supstitucija zatvorom neplaćene novčane kazne.

Zakonodavac je uzimajući u obzir kako slobodu štampe i umetničkog izražavanja, tako i druge legitimne razloge u demokratskom društvu, propisao niz slučajeva nekažnjivosti uvrede. To znači da uvreda neće postojati ukoliko se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinjeno u nameri omalovažavanja, a pritom je izlaganje koje bi se inače, moglo smatrati uvredljivim, dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa. U praksi su česta i uzajamna vređanja. Ako je uvređeni uvredu uzvratio, sud može aktere takvog „unakrsnog vređanja” i osloboditi od kazne.

Pogrešna je teza da verbalni delikti ne postoje u krivičnom pravu demokratskih država. Ne radi se samo o uvredi i kleveti već se i na čitav niz drugih načina, rečima može izvršiti krivično delo, što je jedna drastičnija varijanta poznate misli da je čovek „gospodar svake svoje neizgovorene/nenapisane reči”, a nekada postaje „sluga nekih reči koje je izgovorio/napisao”. Izgovorenim ili napisanim rečima se, na primer, može izvršiti izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, ali i neka druga krivična dela, poput čak podsticanja genocida i ratnih zločina, pozivanja na agresivni rat itd. Rečima se može delovati kao podstrekač, a rečima se nekome može davati i uputstvo kako da izvrši krivično delo, kada postoji tzv. psihičko pomaganje. I podstrekavanje, kao i pomaganje, oblici su saučesništva, za koje je načelno propisana mogućnost kažnjavanja istom kaznom, kao i za izvršenje krivičnog dela.

Dakle, „prejaka reč” može „ubiti” ne samo u pesmi i ne samo tananu pesničku dušu. Davno je rečeno da „jezik kosti nema”, ali ponekad „kosti lomi”. U demokratskom društvu i u pravnoj državi, nije suština u nepostojanju „verbalnih delikata”, jer neki njihovi oblici egzistiraju u svim modernim krivičnopravnim sistemima, već se teži načelnoj i efikasnoj zaštiti slobode misli i govora. Ni to se ne čini bezobalno. Kada je reč o uvredi, naša sudska praksa bi morala uzimati u obzir i stav Evropskog suda za ljudska prava koji smatra da javne ličnosti, poput ljudi koji se bave politikom, imaju svojstvo funkcionera, ali i inače, ljudi koji su medijski široko eksponirani, moraju imati viši prag tolerancije na ono što se o njima medijski plasira. Oni moraju „više trpeti”, ali naravno i to ima svoje granice.

Mnogim ljudima je čast važnija i od života. Stoga, kleveta nikada nije bila neko bezazleno krivično delo, a gonila se po privatnoj tužbi jer načelno ne pogađa neki širi društveni interes, već primarno onoga ko je oklevetan, te se stoga njemu i prepuštalo da odluči da li će se upuštati u krivično gonjenje ili će svoju čast braniti na drugi način koji smatra adekvatnijim, neće se obazirati na ono što je o njemu rečeno, „okrenuće drugi obraz” itd. Nije bilo logično da se svojevremeno dekriminalizuje kleveta, koja je mnogo teže krivično delo od uvrede. Kleveta se svodi na iznošenje ili pronošenje neistine, kojom se povređuje nečija čast i ugled. Neistina je samo malčice „umiven” sinonim za laž. Suština kod klevete je u laži čijim se plasiranjem povređuju čast i ugled oklevetanog. Dok je kleveta bila krivično delo, postojao je tzv. obrnuti teret dokazivanja. Onaj ko bi bio optužen za klevetu morao bi da u krivičnom postupku dokaže istinitost svoje tvrdnje, pa ako bi u tome uspeo, tada kleveta ne bi postojala.

Kada je reč o Krivičnom zakoniku, kao i inače, kada se radi o bilo kojem zakon(ik)u, u rukama zakonodavca su i „nož i pogača”. On može uvredu i dekriminalizovati, ocenjujući da se u praksi takvim krivičnim delom, u konkretnoj društvenoj atmosferi, ipak previše limitira sloboda govora, te da uvređeni svoja prava može legitimno ostvarivati i samo u parničnom postupku. Uvreda se može propisati i kao prekršaj, koji je manje težak delikt od krivičnog dela. Ovo bi moglo biti korelativno praćeno i „vaskrsnućem” klevete. Naime, kako je kleveta teže krivično delo od uvrede i kako se ona temelji na laži kojom se „ubijaju” nečiji čast i ugled, ne bi bilo nimalo nelogično i neopravdano da takva novela krivičnog zakonodavstva bude praćena i ponovnim propisivanjem klevete kao krivičnog dela.

Takođe, ako se načelno teži da niko ne završi u zatvoru zbog izgovorenih/napisanih reči, pa ni onda kada su one uvredljive, dovoljno je da se u Krivičnom zakoniku propiše da se u slučajevima kada je za krivično delo propisana isključivo novčana kazna (a tako je kod uvrede), neplaćena novčana kazna neće zamenjivati kaznom zatvora, već će se tada sprovesti njeno prinudno izvršenje. Ovo bi bilo bolje i za javne finansije, jer je za državni budžet novčana kazna prihod, dok je izvršenje kazne zatvora uvek trošak.

*profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu