Sloboda govora nije sloboda da se nekažnjeno laže

Toma Fila*

Sudsko-advokatski ispit položio sam 1. jula 1965. godine. Predsednik komisije bio je savezni državni tužilac Jevremović. „Naučićeš ti od oca kako se brane ubistva, razbojništva, sva najteža krivična dela, u to ne sumnjam”, rekao mi je, znajući da sam sin tada već čuvenog advokata Filote File. „Nego, objasni ti meni na primerima šta je kleveta, šta je uvreda, po čemu ih razlikujemo.”

Propitivao me je skoro sat i po, dobro sam se oznojio. Tako se dogodilo da u svet advokature uđem preko „klizavog terena” zaista važnog pravnog pitanja, gde nijanse prave bitnu razliku, a često se teško uočavaju. Dok 2012. nije ukinuta kao krivično delo, specifičnost klevete se ogledala i u Zakonu o krivičnom postupku – onaj ko je tužen da je o nekome izneo lažne tvrdnje, ili ih je pronosio, odnosno širio, morao je da dokaže da je to što je govorio istina. Dakle, to je bio jedini slučaj kada je teret dokazivanja na tuženom, a ne na onom koji tuži.

Za razliku od klevete, koja je po definiciji neistina sračunata da naudi časti i ugledu onog protiv koga je uperena, specifičnost uvrede je u tome da ne mora nužno da bude laž. Isticanje nečijih stvarnih fizičkih ili mentalnih nedostataka može da bude tretirano kao uvreda, ukoliko osoba na koju se ovo odnosi to doživljava kao omalovažavanje, kao nameru da joj se nanese duševna bol. Isto važi i za obelodanjivanje dokazano verodostojnih, ali neprijatnih detalja iz nečije porodične prošlosti. Ako sud proceni da se neko s pravom oseća uvređenim, nebitno je da li je do toga dovelo iznošenje laži ili istine. Zato je zadatak suda da svestrano sagleda sve okolnosti, kako bi odmerio pravdu u slučajevima koji su kompleksniji od „klasičnog” vređanja psovkama i pogrdnim izrazima. To su nijanse koje sam pominjao – reći za nekog da je lažov jeste uvreda, ali ako za tog istog kažete da ne govori istinu, to se ne može kvalifikovati kao krivično delo.

U vreme kada sam polagao sudsko-advokatski ispit, za klevetu je bila propisana kazna do tri godine zatvora, a za uvredu do šest meseci iza rešetaka. Ovo je jasan pokazatelj da su ondašnji zakonodavci uvredu i klevetu smatrali nimalo naivnim krivičnim delima. U advokatskoj praksi sam se mnogo puta osvedočio da je uistinu tako. Odbrana časti ili, kako se to još kaže, „spiranje ljage sa obraza” bile su povod čak i za ubistava. Uzimanje pravde u svoje ruke svakako ne može biti ničim opravdano niti se sme tolerisati, ali u ovom kontekstu prisećam se anegdote koju sam davno čuo od oca, a čiji je glavni akter slavni francuski advokat Vensan de Moro Žaferi (1878–1956).

Veliki Moro, kako su ga zvali, jednom prilikom branio je čoveka koji je izveden pred sud zbog nanošenja teških telesnih povreda. Okrivljeni je imao urođenu manu, bio je grbavac, a tada je bilo uvreženo verovanje da susret s takvim ljudima donosi lošu sreću. Zbog toga je stalno bio izložen poruzi, na ulici su prema njemu bacali kamenice, terajući ga dalje od sebe. Jednog dana kamen ga je udario i on je u afektu istom merom uzvratio napadaču, pogodivši ga kamenom u glavu. Kada je sudija pozvao Žaferija da iznese odbranu, ovaj je ustao, po protokolu oslovio sudsko veće i članove porote i – zaćutao. Bio je opomenut da je dužan da iznese odbranu. Klimnuo je glavom, ustao i sve uradio kao i prvi put. Posle tri-četiri minuta tišine iznervirani sudija je lupio šakom o sto i zapretio Žaferiju da će mu oduzeti punomoćje i prijaviti ga advokatskoj komori. „Gospodine sudija, vama je trebalo svega nekoliko minuta da izgubite prisebnost i da počnete da mi pretite. A zamislite kako je bilo mom klijentu, koji čitavog života trpi uvrede i šikaniranje”, hladnokrvno je poentirao Moro.

Ova anegdota, između ostalog, ukazuje i na to do čega može dovesti odsustvo adekvatne zakonske zaštite oblaćenih i diskriminisanih. I to jeste problem koji treba sagledati u svetlu aktuelnih tendencija da se ukine krivično delo uvrede, na isti način kao što je 2012. dekriminalizovana kleveta.

S pravne tačke gledišta, potpuno je besmisleno u zakonu ostaviti lakše, a ukinuti teže krivično delo, pa bi eliminisanje ovog apsurda moglo da bude argument u korist dekriminalizacije uvrede. Međutim, moguća je i korekcija u suprotnom pravcu – da se kleveta ponovo tretira i sankcioniše kao krivično delo. Republika Srpska već čini konkretne korake u tom pravcu i ja se zalažem da se na isti način postupi i u našoj zemlji. Suludo je da se na sud ide zbog psovke, a da se istovremeno nekažnjeno mogu o svakome iznositi i širiti laži u medijima, na društvenim mrežama ili od uva do uva. Ne sme se smetnuti s uma da kleveta ne pogađa samo osobu koja je „uzeta na nišan”, već i njene najbliže: roditelje, braću i sestre, supružnike, decu... Dešava se da upravo oni budu primarne žrtve, usled preživljenih trauma koje ostavljaju duboke ožiljke. U tom smislu su najugroženija deca oklevetanih, naročito ako su u osetljivim godinama.

Sloboda govora nije sloboda da se nekažnjeno laže, niko nema pravo na takvu privilegiju. Moguće je da ovaj princip ne važi u zemljama Evrope, odakle nam sugerišu da zarad medijskih sloboda ukinemo i krivično delo uvrede, kao što je urađeno s klevetom. Ili je u pitanju licemerje, budući da u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Austriji kleveta nije dekriminalizovana. Štaviše, u Nemačkoj je za ovo krivično delo propisana kazna zatvora od dve do čak pet godina, uz novčanu globu.

Bilo kako bilo, kao što ni u načinu odevanja ne kopiramo zemlje koje imaju klimu značajno drugačiju od naše, nema razloga da „kalemimo” zakonska rešenja koja ne odgovaraju specifičnostima našeg etosa, tradicije i kulture. Uprkos svemu, sredina smo u kojoj se još uvek drži do časti i ugleda, gde se povreda tih vrednosti doživljava teže nego telesna povreda.

I zato valja imati na umu da razgradnja pravne zaštite u oblastima koje su u nekoj zajednici na ceni, vodi do dubinskih potresa i promene sistema vrednosti. A ako laži, uvrede, etiketiranja i omalovažavanja postanu nešto normalno – a dekriminalizacija klevete i uvrede jeste korak u tom pravcu – ko zna u kakva ćemo moralna bespuća zalutati.

*advokat