Uvreda nije sloboda govora

Predstavnici vladajuće stranke smatraju sebe pripadnicima pristojne Srbije, a zalažu se za dekriminalizaciju uvrede to jest za legalizaciju nepristojnosti. Time, osim što deluju paradoksalno, potvrđuju da vladaju društvom iskrivljenih ogledala gde poremećeni sistem vrednosti ni posle deset godina dominacije napredne grupacije nije vraćen u normalu. U suprotnom, ne bi predstavnicima vlasti padalo na pamet da uvredu poistovećuju sa slobodom govora, još manje sa vrlinom. Naročito je neprijatno kada to čine narodni poslanici vladajuće većine tako što autore uvreda izjednačavaju sa plemenitim borcima za ljudska prava. Ima li boljeg primera za izokrenuti sistem vrednosti od konstatacije da je plemenito vređati druge? Sada je bar jasnije zašto Narodna skupština nikako da povrati izgubljeni ugled u društvu te i dalje opstaje kao vređaonica i prostor lišen kulture dijaloga. Jer uvredu, prema mišljenju onih koji bi da je dekriminalizuju, treba izjednačiti sa slobodom govora! Šta uopšte znači ova besmislica? Pa da vređanje treba legalizovati skupa s bahatošću i protivustavnim govorom mržnje.

U sistemu izokrenutih ogledala reč je o znamenjima tzv. pristojne Srbije koja hrli u naručje Evropskoj uniji. Pritom je zabrinjavajuće da dekriminalizaciju uvrede zagovaraju istaknuti predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti – predsednik države, predsednica vlade i predsedavajući skupštine, svi iz iste stranke (što prkosi duhu podele vlasti). Oni se u čudu pitaju – zašto bi neki član zajednice bio kažnjavan zbog javnog vređanja drugog člana zajednice? Odgovor je – zato što postoji Ustavom zagarantovano pravo na zaštitu dostojanstva ličnosti, dok je Ustav najviši pravni akt jedne države! Oni se takođe u čudu pitaju – zašto bi novinaru (režimskog glasila) bilo suđeno zbog izgovorenih reči? Odgovor je – zato što postoji novinarski kodeks časti koji pravi novinar nikada neće prekršiti, isto kao što ni časni samuraj neće prekršiti bušido kodeks. Obraz je u pitanju kao i lično vaspitanje. Samuraj koji prekrši kodeks časti biva prezren od strane zajednice a ne glorifikovan kao njen heroj. No, u ovdašnjem sistemu iskrivljenih ogledala nema ni časti ni obraza dok se stvari predstavljaju u izvrnutom obliku – vlast je nemoćna i progonjena, režimski novinar odlazi u zatvor zbog izgovorene reči, predsednik države podržava dekriminalizaciju uvrede apelujući na pristojnost, stranci utiču na ovdašnje pravosuđe, iako Srbija vodi samostalnu politiku bez spoljnih uticaja (takođe predsednik reče), uvreda se izjednačava sa slobodom govora, a tužba zbog uvrede sa sredstvom gušenja prava na slobodno izražavanje.

U „Deklaraciji prava čoveka i građanina”, tekovini Francuske revolucije, piše da svaka sloboda ima svoje legitimno ograničenje, odnosno da se slobodno može činiti samo ono što ne škodi drugome. Istini za volju, ovo slabo razumeju i učeni zagovornici obavezne antikovid vakcinacije kada ograničenje slobode izbora temelje na pretpostavci da neko nekome može naškoditi pukim nečinjenjem. Međutim, kada je uvreda u pitanju ne postoji pretpostavka da li je neko uvredio nekoga ili nije. Uvreda je direktan čin narušavanja nečijeg dostojanstva što znači da vređanje prelazi granicu slobode izražavanja i stoga podleže sankciji. Novinar koji uvredi kolegu novinara (ili neko drugo lice) i sud ga zbog toga novčano sankcioniše, može da bira – ili će platiti kaznu ili će otići u zatvor. U sistemu iskrivljenih ogledala, što je drugo ime za teatar apsurda, glavni urednik režimskog glasila odbija da plati novčanu kaznu zbog vređanja drugog novinara, optužuje sudsku granu vlasti da je ispolitizovana i bira da ode u zatvor kako bi kao progonjeni politički disident, ovoga puta iza rešetaka, nastavio borbu za, pazite sad, dekriminalizaciju uvrede. U pitanju je paradoksalna borba da se uvreda proglasi vrlinom, ali i paradoksalno nastojanje predstavnika vlasti da se glavni urednik njihovog glasila proglasi plemenitim borcem za slobodu govora. Da stvar bude apsurdnija, i žrtvom sistema kojem odano služi. I ponovo paradoks – izvršna vlast koja je inicirala ustavne promene kako bi sudstvo obavljalo svoju funkciju bez političkih pritisaka vrši politički pritisak na sud tako što staje u odbranu sankcionisanog novinara koji piše onako kako najviši predstavnici vlasti misle ali to iz pristojnosti ne izgovaraju.

Ovde me nešto drugo buni – za razliku od Nelsona Mandele koji se borio protiv režima aparthejda, Gandija koji se suprotstavljao britanskom kolonijalnom režimu, Milovana Đilasa koji je kritikovao režim Josipa Broza Tita…, kojem se to režimu suprotstavlja glavni urednik glasila vladajuće stranke? Naime, da bi zavredeo status politički progonjenog disidenta, on bi morao da se suprotstavi vladajućem režimu koji drži moć u svojim rukama. Ali on mu aktivno služi. Postoji mogućnost da se suprotstavlja režimu EU koji uvredu i vređanje (još) ne smatra vrlinom i slobodom izražavanja premda represivno napada druge ljudske vrednosti – poput slobode izbora, ali onda bi morao kritikovati ovdašnju vlast koja nezaustavljivo korača evropskim putem. Naprotiv, on je nekritički podržava zalažući se istovremeno za slobodu vređanja svih onih koji ne misle poput vlasti, s ciljem da se uvreda poistoveti s kritičkim mišljenjem. Ipak, pristojno kritičko promišljanje, za razliku od bahatog kritizerstva, ne sadrži vređanje budući da uvreda nije sloboda govora! Štaviše, uvreda proističe iz jednodimenzionalne misli lišene argumenata te stoga predstavlja primitivno sredstvo za narušavanje dostojanstva ličnosti. Nikakve veze ona nema sa civilizovanom kritikom nečijih postupaka, ponajmanje sa slobodom izražavanja. Ovo bi trebalo da nauče kontradiktorni predstavnici vlasti koji se bez problema zalažu i za dekriminalizaciju uvrede i za pristojno društvo Srbije?   

Sociolog