Rat i spaljene knjige

Momo Kapor (Sarajevo, 1937), autor je više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze. Po profesiji je slikar, diplomirao je slikarstvo na Likovnoj akademiji u Beogradu, u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Na književnu scenu stupio je početkom šezdesetih godina kao pisac radio, televizijskih i pozorišnih drama. Gotovo svi njegovi romani bili su na listama domaćih bestselera, mnogi su objavljeni u više izdanja. Najpoznatiji su „Foliranti”, „Provincijalac”, „Una”, „Zelena čoja Montenegra”, „Hronika izgubljenog grada”, „Poslednji let za Sarajevo”, „Konte”, „Eldorado”, „Anglos”. Srpska književna zadruga, u stotom, jubilarnom „Kolu”, objavila je njegov novi roman „Ispovesti”, čije je prvo izdanje već rasprodato.

Posle toliko intervjua i ove ispovedne knjige, ima li pitanja koje Vam nije postavljeno?

Verujte, osećam se već pomalo kao izlizana ploča. Prodao sam sve što se moglo prodati: detinjstvo, ratove, prve i druge ljubavi. Uostalom, to jeste posao pisca, da prodaje najdragocenije stvari iz svog života, ali ostalo je još mnogo toga, gotovo ceo paralelni život. Još, naime, nisam sreo pisca koji je u svojoj autobiografiji opisao i svoje najlošije osobine. Ja jesam.

Razgovor koji Lena, junakinja romana, vodi sa Vama, najbolji je i najkompletniji Vaš intervju, jer ste ga vodili sami sa sobom?

Intervju je uvek neka vrsta duodrame: jedan postavlja pitanja, pokušavajući da bude bolji od sebe, a drugi odgovara i nastoji da se predstavi u najboljem svetlu. U slučaju Lene, ovo je jedan veliki intervju koji je, u stvari, monodrama. Ona, naime, dolazi kod mene da joj pomognem da napiše diplomski rad o mom delu, a ja se pomalo zaljubljujem u nju i pričam više nego što je potrebno.

Lena pripada „generaciji bez pasoša” koja je, ustvari, najveća žrtva ovog poslednjeg rata?

Ta nesrećna generacija koja je imala desetak godina kada je rat počeo nije videla čak ni Trst, ni Dubrovnik, ni Sarajevo, ni Zagreb... Jednostavno oni nisu videli svet i to je jedina krivica koju osećam u ime svoje generacije. Međutim, za razliku od nas, oni svi znaju savršeno engleski i vladaju Internetom, kao ja pisaćom mašinom. Ali, to je virtuelni svet, Njujork se ne može upoznati preko Interneta i televizije, sve dok se ne popije piće u „Kafe Ređo”, u Grinič Vilidžu, sve dok se ne bude gladan na Petoj aveniji.

Rat je počeo 1991. godine spaljivanjem 3,5 miliona knjiga srpskih pisaca, pogotovu onih štampanih ćirilicom. Zar to nije kulturni genocid?

Zbog toga sam i otišao u taj rat, da sprečim da se ma čije knjige, bilo gde, spaljuju. Za mene je vrlo laskavo što su moje knjige spaljene u visokom društvu sa delima Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića... To je inače bilo veće spaljivanje knjiga od onih u srednjem veku, a neuporedivo veće od spaljivanja knjiga u Nemačkoj 1935. godine. Hrvati imaju čime da se pohvale. Ipak, pored Ivana Aralice, koji je javno najčitaniji pisac u Hrvatskoj, ja sam najčitaniji tajno, jer niko nije mogao moje knjige da izbaci sa kućnih polica, gde se još uvek nalaze, istina skrivene u drugom redu.

Od „proze u trapericama”, primetila je kritika, stigli ste do „proze u maskirnoj uniformi”. Ima li u toj oceni i malo zluradosti?

Nema, to je samo promena modne linije. Šalim se. Ja, jednostavno, nisam mogao da izdržim da se ne pridružim narodu mojih predaka u Hercegovini, koji su se borili za opstanak i kojima je pretilo istrebljenje. Ne, nisam pucao, niti nosio drugo oružje sem pisaće mašine i jednog malog revolvera za pasom, da me ne uhvate živog. Ne želeći, ni slučajno, da se upoređujem sa velikanima kakvi su na primer, Hemingvej, Marlo, Antoan de Sent Egziperi, koji je poginuo kao ratni pilot iznad Sredozemlja, ne nalazim ništa čudno u tome da pisac ode u neki rat, pogotovo ako u tom ratu učestvuje njegov sopstveni narod i ako se taj rat odvija na samo trista kilometara od njegovog pisaćeg stola.

I dalje ste veliki protivnik pisanja na kompjuteru. Smatrate da bi trebalo napisati istoriju književnosti od guščjeg pera do kompjutera, pa da se vidi šta je bolje?

Prelazim na pisanje kompjuterom čim neko na njemu napiše „Crveno i crno” ili „Rat i mir”. Kažu mi prijatelji da se na kompjuteru mnogo brže piše, a ja im odgovaram da pišem onom brzinom kojom mislim i da mi je ova na mojoj staroj „oliveti” mašini ponekad i suviše brza. Kažu mi, takođe, da se lakše ispravljaju greške. Ali, ja ne grešim.

Živimo u novom dobu koje poništava sve prethodno. Nestaju i stare kafane, a sa njima i usmeni književnici?

Mrzim nostalgičare. Oni ne čeznu za vremenima koja su bila bolja, već za sobom kada su bili mladi. Što se tiče usmenih književnika, oni još uvek postoje: treba me samo videti kada uzmem banku uveče za stolom u „Konobi”, gde sedim. To je mnogo bolje od onoga što pišem.

Mnoge Vaše knjige bile su bestseleri. Naša književna kritika smatra da su to dela niže vrednosti i da podilaze ukusu publike?

Šta je uopšte umetnost ako ne udvaranje i podilaženje publici? Najuzvišeniji duhovi toliko preziru publiku da im rukopisi još uvek čame u fiokama.

S druge strane, sve češće, nagrađuju se dela namenjena uskom krugu čitalaca, koja su, po pravilu, potpuno nerazumljiva?

Srbija je zemlja sa najviše književnih nagrada po broju stanovnika u Evropi. Jedan deo pretencioznih kritičara trudi se da proizvede svog pisca, koji će biti otkriće, ali bestseleri su kao lepe devojke – rađaju se na najneočekivanijim mestima. To je božji dar i tu nema druge pomoći. Dođe mi da kao preporuku oko korica mog novog romana „Ispovesti” stavim banderolu na kojoj će pisati: „Ovaj roman neće dobiti nijednu književnu nagradu”. 

Stvara li se, tako, na veštački način, „čitalačka elita”?

Na koricama tih uvelih knjiga u knjižarskim izlozima muve crkavaju od dosade. Još nisam sreo nekoga na plaži sa sličnom knjigom u rukama. Jedino, ako je deblja, zgodna je da se podmetne pod glavu, kada se čovek sunča.

Da li su se to netalentovani udružili protiv talentovanih?

Oduvek je bilo tako. Nezgodno je samo to što Gospod poklanja talente uglavnom nepodobnim tipovima, a ne onim raspoređenim po vladajućim partijama i ideologijama.

-----------------------------------------------------------

Dan počinje sa „Politikom”

U novom romanu lepo govorite o „Politici”, svojoj novini, čiji ste, uostalom, bili dugogodišnji saradnik. Kupovali ste je i u Njujorku, na Petoj aveniji. Da li Vam i dalje dan počinje sa „Politikom”?

Taj dan je potpuno isti kao što su, uostalom, izgledala jutra moga dede i oca. „Politika”, kafa i cigareta na mušemi – mrtva priroda kroz vekove! Nalazi se, takođe, i na mnogim mojim slikama, na stolu umesto stolnjaka i kao hartija u kojoj su umotani buketi cveća sa Kalenića pijace. Cveće je za žene, a „Politika” za muškarce.