Mandat više podele briše

Veći deo opozicije bi se rado, bez obzira na političke i ideološke razlike, međusobno ujedinio, formirao vlast i tako poslao SNS u opoziciju – samo ukoliko bi posle mogućih vanrednih parlamentarnih izbora imao 126 poslanika u Skupštini Srbije. Razmimoilaženja o aktuelnim političkim i državnim pitanjima brzo bi bila stavljena po strani, jer funkcije i moć, koju vlast nudi, mnogo je jači lepak od čvrstog zastupanja političkih stavova.

Uprkos tome što su želje velike, a to je rušenje vlasti vladajuće koalicije, opozicionari su svesni da bi posle izbora teško uspeli da sastave stabilnu izvršnu vlast. U tom slučaju bi oni koji su za tzv. priznanje realnosti i prihvatanje Kosova za nezavisnu državu i oni koji bi da ekonomski razvoj bace pod noge, tvrdeći da brane nacionalne interese, bili prinuđeni na bolne kompromise. Upravo zbog toga, čini se da bi neki u opozicionim redovima, ipak, bili spremniji da naprave sporazum sa SNS-om. U svakom slučaju nijedna opoziciona partija gotovo je izvesno nije spremna da se posle takvih izbora napravi koncentraciona vlada koja bi organizovala nove izbore. Zato se taj deo opozicije nada da će uspeti da ubedi Aleksandra Vučića da se, kako navode, vrati na nacionalnu stazu, dok drugi deo očekuje nastavak evropskih integracija.

Posle beogradskih izbora, kada se spekulisalo da bi sve partije opozicije mogle da imaju više odbornika nego SNS i SPS sastale su se i na rečima izrazile spremnost da naprave vlast. Kada su prebrojani glasovi, utvrđeno je da vladajuća koalicija ima većinu, pa je ovaj mogući scenario pao u vodu. Temu objedinjavanja opozicije, prošle nedelje ponovo je pokrenuo politikolog Boban Stojanović koji je na svom tviter nalogu napisao: „Što se opozicije tiče, imam samo po jedno pitanje za svaku od strana, da mi otprilike sve bude jasno. U hipotetičkoj situaciji da na nekim narednim izborima opozicija (svi koji nisu vlast trenutno) ima većinu. Da li oni iz opozicije koji podržavaju francusko-nemački sporazum prave vladu sa ostatkom opozicije koji su protivnici sporazuma ili sa Vučićem? Ili propuštaju priliku i ide se opet na izbore.”

Pitao je i „da li opozicionari koji su protiv sporazuma, u tom slučaju prave vladu sa ostatkom opozicije koja podržava sporazum ili odustaju od vlade sa njima, propušta se šansa i ide se na nove izbore? Ili možda i oni prave vladu sa Vučićem”. Na pitanje šta on konkretno misli da bi uradila opozicija, Boban Stojanović kaže za „Politiku” da se iskreno nada bi napravila koaliciju da smeni vlast i da ima dobar primer iz Crne Gore.

„Imaju dobar primer iz regiona kako bi to trebalo da se uradi, ali mislim da je naša opozicija poslednjih godinu dana iskopala rovove između sebe. Da većinu tema eksploatišu između sebe, a ne u odnosu na vlast ne shvatajući da se nijedan deo opozicije neće pitati ni o čemu dok ne krenu da sarađuju. Ne bi me iznenadilo ukoliko bi neko, čak ukoliko bi imao većinu, odlučio da napravi vlast s SNS-om. U ovom trenutku su tome bliži oni koji podržavaju evropski predlog o KiM, nego oni drugi, koji su ranije optuživani da su Vučićeva produžena ruka”, kaže Boban Stojanović. Dodaje da oni moraju da rade na tome da smanjuju političke razlike između sebe, jer je suludo, ukoliko bilo koji deo opozicije misli da bi bez ostatka opozicije mogao da smeni vlast.

Marketinški stručnjak Nebojša Krstić kaže da je u poslednjih desetak godina na opozicionoj sceni definisan oblik političkog folklora ili društvene igre pod nazivom „udruživanje opozicije”. Za naš list kaže da se s jedne strane to dešava, jer se u redovima opozicionih stranaka, pokreta i grupa građana stalno javljaju nova lica, sveži amateri i diletanti spremni da utabavaju pogrešne puteve svojih neuspešnih prethodnika. S druge strane, dodaje, postoji i čitav niz medija koji sebi stavljaju oreol „nezavisnosti, a koji uporno nameću temu udruživanja čime pospešuju ovo ritualno gubljenje vremena koje pojede pola svake kampanje”.

„Postizborno udruživanje bilo je na tapetu daleko manji broj puta, ali samo zato što izborni rezultati nisu ostavljali mogućnost za to. Sem kod poslednjih beogradskih izbora kada je zbrajanjem glasova svih međusobno idejno suprotstavljenih stranaka davalo mogućnost stvaranja minimalne većine. To će se desiti i sledeći put. Ako dobijeni glasovi stvore šansu za formiranje većine, udružiće se i pro NATO-snage i oni koji bi da hapse ’NATO izdajnike’. Složiće se ’branitelji kosovskog zaveta’ i oni koji žele da se Srbija ’što pre oslobodi kosovskog balasta’. Sve ovo je već viđeno posle izbora 2022. pa nije nerealna spekulacija očekivati reprizu. Mogućnost podele izbornog plena jača je od ’patriotskih zaveta’, ’ugovora s narodom’ i svih predizbornih obećanja koja u sebi, pored lepih želja, sadrže ideologiju i hvalisanje o doslednosti i nepokolebljivosti”, zaključuje Nebojša Krstić.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže da je principijelno vrlo važno, da bi se neki unutrašnji politički odnosi u Srbiji menjali, da vlast napravi korak. Za „Politiku” kaže da se lokalni izbori nigde u Evropi, ali ni u okruženju ne održavaju kada i parlamentarni, a kod nas je to mantra u poslednjih nekoliko decenija. Dodaje da računaju, ako se održavaju istovremeno parlamentarni sa lokalnim, da će lakše dobiti te izbore.

„Veći deo opozicije ne traži vanredne parlamentarne izbore, a vlast nema potrebu da ih organizuje, jer ima stabilnu većinu. Tu vidim jedino Vučićevo obećanje Đilasu da će biti organizovani vanredni beogradski izbori. Raniji parlamentarni izbori bili bi mogući jedino ukoliko bi to značilo odlaganje primene evropskog sporazuma o KiM, ali ih ne očekujem do kraja godine. Kada do njih dođe, ne postoji ni sa jedne strane dovoljan front u opoziciji, s jedne strane, onih koji smatraju da je Vučić najveće zlo, kao što ni iz ugla vlasti ne postoji dovoljno jak front koji misli da je cela opozicija zlo. Tu se već stvari prelamaju na pitanju svih pitanja, o eventualnom odricanju od Kosmeta i eventualnom njegovom ulasku u UN. Mi tu imamo podelu, ne na vlast i opoziciju, već da li je neko za ovu ili onu opciju. Čak i unutar najjače partije u vladajućoj koaliciji imate onih koji misle suprotno onom što je stav većine ljudi i koji glasaju za tu stranku. Ne postoji ta vrsta ravnanja da li je neko vlast ili opozicija”, kaže Cvijetin Milivojević.

Liderske sujete su prepreka za dogovor

Izvršni direktor Cesida Bojan Klačar kaže da koliko god da je reč o hipotetičkom pitanju, pregovori oko te vlade ne bi tekli tako brzo kao što se čini jer odnosi u opoziciji nisu na tom nivou da bi se ta saradnja lako ostvarila. Za „Politiku” kaže da ne bi bio siguran da bi opozicija pronašla dogovor za formiranje vladajuće većine imajući u vidu strukturu stranaka i odnose između pojedinih lidera. To bi moglo da dovede do novih parlamentarnih izbora.

„Mislim da bi taj proces išao veoma teško i da bi Srbija ušla u neku vrstu političke krize u tom slučaju i da bi se otvorilo puno različitih pregovaračkih frontova. Vrlo verovatno bi se otvorila mogućnost za neke različite koalicije ili čak za nekakvu vrstu prepakivanja narodnih poslanika ili izlazaka iz poslaničkih klubova. Ne bih garantovao da bi osvajanje više poslaničkih mesta za sadašnju opoziciju bio signal da se ona dogovori oko parlamentarne većine čak i u slučaju da možda ima i više od dva mandata od SNS-a i SPS-a”, kaže Bojan Klačar.

Navodi dva krupna razloga – to su pre svega međusobni odnosi i liderske sujete. Podseća na istoriju tih odnosa, kao i da su neki ljudi bili u istoj partiji i da je bilo ozbiljnih sukoba. „Ako govorimo o programskom i ideološkom smislu različitih politika, pojedine partije iz opozicije su bliže nekim partijama iz vlasti nego iz ostatka opozicije. Upravo zbog toga, ta većina ne bi bila izvesna i verovatno bi ušla u političku krizu i pravili bi se drugačiji politički dogovori nego što sada izgleda. Možda bi se napravila neka većina gde bi deo opozicionih stranaka ušao u koaliciju ili podržao SNS i SPS, ili bi sadašnja vladajuća koalicija podržala neku novu koaliciju koju bi činile neke partije iz sadašnje opozicije”, navodi Bojan Klačar.

Narodni pokret i političke gatare

Lider SNS-a Aleksandar Vučić najavio je za jun formiranje narodnog pokreta i kako primećuje Cvijetin Milivojević da se od tada i u delu opozicije pojedini političari igraju gatara. „Deo nacionalne opozicije smatra ako se Vučić vrati na nacionalnu stazu da je bolje sa Vučićem nego sa onim drugim delom opozicije koji je za EU po svaku cenu. S druge strane i taj deo opozicije smatra da ako je Vučić koji malo ide ka EU, a uz to se pomalo odriče KiM je bolje rešenje od drugog dela opozicije”, navodi Milivojević.

Na pitanje kako su to mogli da se, bar načelno dogovore, posle beogradskih izbora, Milivojević kaže da je to trajalo dok lider najveće opozicione Stranke slobode i pravde Dragan Đilas nije otišao na razgovore u sa predsednikom SNS-a Aleksandrom Vučićem. „Kasnije se moglo čuti da je do tog razgovora došlo jer se Đilas plašio da će onaj drugi deo tzv. patriotske opozicije pretrčati kod Vučića. Vreme je pokazalo da je delimično bio u pravu jer je nekoliko odbornika prešlo na stranu vlasti. Verovatno bi se nešto slično dogodilo sa proevropskim partijama da je Vučić odlučio da bezrezervno podrži planove iz Brisela. I tada bi odbornici imali izgovor da su to uradili, jer se SNS drži evropske agende”, kaže Cvijetin Milivojević.