Ravnopravnost u senci religije

INTERVJU
Upravo povučena iz knjižara u nas, knjiga „Dragulj Medine” američke spisateljice Šeri Džons iznela je na videlo jednu od najvećih zagonetki:u kojoj meri vera dopušta ravnopravnost polova i da li su žene, uprkos pravno-političkom izjednačavanju u savremenom svetu, i dalje u senci muškaraca.

Pojavu je nedavnou međunarodnom časopisu „Politikologija religije”, prvom te vrste u svetu (izdavač Centar za proučavanje religije i versku toleranciju u Beogradu), razmatrao glavni urednik prof. dr Miroljub Jevtić, koji je dotično naučnoistraživačko područje na Fakultetu političkih nauka utemeljio još 1993.godine.

Otkuda gromoglasna povika na knjigu „Dragulj Medine” koju je malo ko pročitao?

Za muslimane Muhamedove supruge spadaju u najpoštovanija stvorenja, čak ih smatraju svojim majkama. Mislim da je to dovoljno da se shvati zašto je došlo do ovakvih povika. To bi bilo isto kao kada bi vam neko opsovao majku.

Da li ste očekivali toliki izliv nezadovoljstva? Kakav je, uopšte, položaj žene u islamu?

Svakako sam očekivao. Da je izdavač bio oprezniji, setio bi se šta je izazvao Salman Ruždi i potražio bi savet. Da me je neko pitao, kao politikologa religije, skrenuo bih mu pažnju u šta se upušta. Položaj žene u islamu, inače, zavisi od tačke gledišta. Ako ga posmatrate očima muslimanke, suočićete se s činjenicom da ogroman broj bespogovorno prihvata položaj koji im određuje islamsko pravo (fikh). Zato u islamskom svetu nigde nema masovnih pokreta žena za prava onako kako ih vide zapadnjaci, a ogromno mnoštvo ih na Zapadu živi na istovetan način kao u ma kojoj islamskoj zemlji. I ne traže prava koja im zajemčuje tamošnji sekularni poredak.

Sve velike religije su vekovima potiskivale ženu iz društvenog (javnog) života u korist muškarca. Ima li ikakvih naznaka da se nešto menja?

To tako izgleda s tačke gledišta sekularizovanog čoveka 21. veka. Ali uzmimo pravoslavlje: gde je zabeleženo da su se žene u srednjovekovnoj Srbiji bunile protivpoložaja koji se, s današnjeg gledišta, čini podređenim u odnosu na muškarce. Mnogo toga se promenilo u skladu sa sekularnim težnjama. Obratite, međutim, pažnju na sredine u kojimase obnavlja religija, a ne samo religijska tradicija lišena vere. Vidite da žene koje u to veruju iznova prihvataju sve što se nekima čini neprimerenim 21. veku.

Ishodište rodne ravnopravnosti, na kojoj se temelji savremeni društveni poredak, nalazi se u hrišćanstvu. Zašto je pod okriljem Hristovog učenja žena i dalje neravnopravna?

Nije tačno da je ishodište rodne ravnopravnosti, kako je shvata moderni ženski pokret, u hrišćanstvu. Ona je nastala u sekularnimne hrišćanskim pokretima. Prema tome, društva u kojima se govori o rodnoj neravnopravnosti jesu sekularna i nisu hrišćanska, osim u tradicionalnom smislu. I ta neravnopravnost, kako je shvataju zagovornici jednakosti polova, nije posledica Hristovog učenja koje nije vladajuća ideologija u tim zajednicama.

U čemu su pogrešili francuski prosvetitelji? Smeju li sveštenici da se upliću u politiku, kulturu, nauku?

U vezi s religijom omašili su u svemu bitnom. Najkrupnija pogreška jeste da je religija posledica nepismenosti i ekonomske nerazvijenosti, a da će sa iščezavanjem obenestati religija.Vreme ih je opovrglo. Stav da sveštenici ne smeju da se mešaju u politiku je, s jedne strane, ideološki, a s druge je posledica nepoznavanja religije. Pre svega, oni su deo društva kao ribari ili fudbaleri,zato imaju pravo i potrebu da se bave svime što ih se tiče, a to je i politika. Politikom se bavi svako ko ima interesa, a verske zajednice to posebno čine jer od nje zavisi mnogo toga štoih se neposredno tiče. Uverenje da religija i politika ne treba da se mešaju najizrazitijeje u hrišćanstvu, i to je posledica Isusovog stava: Bogu božije, a caru carevo. Ostale religije nisu takve, politika je utkana u učenje i hinduizma, i judaizma, i islama, i šintoizma. Kada biste pripadnicima ove četiri religije zabranili da se bave politkom, to znači da biste imzabranili ispovedanje vere. Tako nešto se ponekad dešava, zato religije organizuju otpor.