Vinča i njeno vreme – prvo moderno doba (1)

Arheološki nalazi iz Vinče na dramatičan su način promenili pogled na praistorijskog čoveka. Ostaci kuća, luksuzna keramika, skupoceni materijali nabavljeni iz udaljenih krajeva govore o njima kao svetskim putnicima, urbanim ljudima sa visokom kulturom stanovanjaSvi su čuli za Vinču, ali malo je onih koji su je videli. Barem onu Vinču koja je nekada davno bila centar Evrope.

Od prvog aprila arheološko nalazište u Vinči otvoreno je za redovne posete. Ukoliko vas put navede do „Belog brda” nadomak Beograda, ovde ćete čuti jednu čudesnu bajku neolitsku iz usta kustosa Dragana Jankovića. Više od četrdeset godina on istražuje mlađe kameno doba na ovim prostorima. Spajajući znanje sa istančanim osećanjem, razvio je sposobnost da davni svet praistorijskih Vinčanaca posmatra njihovim očima i promišlja njihovim umom.

U iščekivanju novih naučnih rezultata naš sagovornik naglašava da je posebno zanimljivo to da su ljudi u neolitu imali visoku kulturu stanovanja, čak veću nego u kasnijim vremenima.

Reč je o vremenu između 5.300 i 4.500 godina pre nove ere.

Za njega je to jednostavna priča!

Zašto?

– Sve što je savršeno, jednostavno je – kaže.

I započinje da navodi niz činjenica...

– Iako postoje određeni arheološki tragovi nasilja iz tog vremena definitivno neolitske kulture nisu ratnički ustrojene. Neolitski Vinčanci nisu ratnici niti lovci, nemaju kult ratnika. Oni ne slave smrt. Slave život! Slave majku kao simbol života.

E, sad se postavlja logično pitanje: zašto nisu ratovali? Jednostavno, u neolitu se ljudi bave proizvodnjom hrane. Ko je hteo da se bavi proizvodnjom hrane imao je napretek površina za obradu zemlje. Nije postojala potreba da se ljudi bore oko nečeg čega je bilo dovoljno za sve.

S druge strane, u neolitu počinje trgovina. Postoji intezivna zemljoradnja, znatni viškovi i – dolazi do razvoja trgovine. Onome preko reke onaj preko brda nije više bio neprijatelj nego kupac. I, normalno da se od njega nije trebalo braniti. On je neko ko je dobrodošao. Čak i one raširene ruke na vinčanskim statuetama, po meni, govore, na jedan posredan način, o njihovoj otvorenosti prema drugima. Zato možemo komotno reći da su oni vrlo brzo zasitili svoja lokalna tržišta. A kad do toga dođe..., e, onda postoji potreba za većim tržištima. Po mom mišljenju, ideja o zajedničkom evropskom tržištu potekla je u doba neolita.

Zatim, kustos Muzeja grada Beograda na arheološkom nalazištu Belo brdo u Vinči kaže:

– U svim vremenima kada su česti sukobi, ratovi, šta je čoveku primarno? Zaštita! On sve podređuje zaštiti. Neće da radi puno na komforu ako mu se može desiti da mu neprijatelj poruši kuću. Međutim, ako živite toliko dugo u miru, kao što su živeli neolićani, onda je, zaista, njima komfor bio primaran. Eto, jednostavnog razloga. Takođe, arheološki nalazi potvrđuju da su njihove kuće bile nadzemni objekti. To više nisu kolibe, zemunice, sojenice, to su kuće od dvadeset do osamdeset metara kvadratnih, sa nekoliko prostorija (od dve do pet soba). Pravljene su od drveta i – malterisali su ih. Ako ste posumljali da je ova reč – malter – preterana, nije. Ja mislim da je to prava reč. Neolitski Vinčanci su kuće malterisali mešavinom gline, peska i pleve. Kada se pomešaju glina, pesak i pleva dobija se kompozitni građevinski materijal i po samoj definiciji to je malter a ne blato. Tako formiran malter je ujedno i odlična termoizolacija i danas je to hit materijal u gradnji ekoloških kuća. Termoizolaciju su imali na zidovima i na patosu. Preko tesanih drvenih greda nanosili su malter i tako su dobijali „topli pod”. Preko njega su nanosili još jedan sloj gline potom su ga polirali šljunkom. Kad se glina ispolira, dobije se tvrda, glatka površina laka za održavanje. Zanimljivo je i to da u kućama nemaju ognjišta. Zašto? Jer, već imaju peći. U svakoj kući smo pronašli barem jednu peć.

Posle objavljivanja rezultata sa istraživanja na arheološkom nalazištu u Vinči, naš sagovornik kaže da su mnogi arheolozi bili zbunjeni činjenicom da su ljudi u neolitu imali tako visoku kulturu stanovanja.

No, to nije bilo jedino iznenađenje...

– Sve kuće koje je profesor Miloje Vasić iskopao, i ove koje mi danas iskopavamo, uklapaju se u jedan pravilni sistem gradnje. Između nizova kuća se prepoznaju komunikacije a unutar niza sve kuće imaju istu orijentaciju. Mali je razmak između kuća unutar jednog niza. Negde oko metar i po. Inače, kuće nemaju dvorište, okućnicu. Izgleda da je u Vinči bio suviše dragocen kvadrat prostora. Puno toga zapravo upućuje da je ovo naselje bilo gradsko. I ako se budućim istraživanjima to potvrdi, onda bi to značilo da je Vinča, u najmanju ruku, jedan od prvih evropskih gradova.

A sve upućuje na to! Našli su se na fantastičnom mestu i prvi put se pojavljuje zanimanje trgovca (nekog ko nema njivu i trguje onim što nije sam proizveo). Vinčanski neolićani su sa dalekih putovanja donosili ono čega tu nije bilo, a odnosili ono čega tu ima a tamo nema. Onog trenutka kada se pojavljuju trgovci i zanatlije, tog istog trenutka pojavljuje se i potreba za gradom.

Objašnjava nam i zašto je baš ovde, u Vinči, bio centar:

–  Sve komunikacije su išle rečnim dolinama. Ako zamislite kartu Balkana, na ovom delu Srbije, koji se još zove i „Beogradska konfluenca”, od ušća Drine do ušća Velike Morave, sliva se veliki broj reka sa svih strana. Srbija je prirodna raskrsnica svih važnih puteva i komunikacija. Odakle god da se u to vreme kretalo, moralo se proći ovuda.