Pesma meraklijska, a sudbina tragična

Vranje, februara 1969. godine. Dok su se sitna kiša i studen uvlačili u svaki deo tela, ulicama se kretala pogrebna povorka. Iza kovčega je koračala najbliža rodbina, a malo podalje orkestar je tiho svirao popularnu melodiju „Dimitrijo, sine Mitre”.

– Ode naša Stana Avramović Karaminga – tiho, gotovo za sebe prozborila je žena zabrađena crnom maramom. – Ode Stana, al' ostade pesma. Pevala je i stvarala pesme pune meraka i sevdaha, ali ju je jedna najviše proslavila ona o Dimitriju.

Melodija je nastala na osnovu istinitog događaja i priče koju je čula od svojih roditelja, pre svega od oca Tome Karaminge, a narodu ju je dala na dar 1919. godine. Pevala ju je decenijama, menjajući i dopunjavajući pojedine rečenice i stihove.

Junak pesme Dimitrije bio je Tomin sestrić. Stanovao je u kući blizu česme „Đerenke”, bavio se trgovinom i oženio prelepom devojkom za koju se govorilo „da od Vranje pa do Niš jedna je čapk'n Stana”.

Pisani trag o pesmi, Dimitriju, njegovoj tužnoj sudbini i ženi Stani zabeležio je Vranjanac Momčilo Zlatanović, književnik i univerzitetski profesor, u knjizi „Narodno pesništvo južne Srbije” (izdavač Narodni muzej u Vranju), ostavljajući budućim generacijama saznanje kako je nastala ova pesma i ko su njeni glavni akteri.

Umrla na porođaju

Dimitrije je važio za naočitog, snalažljivog, vrednog, a pre svega za nežnog i pažljivog muža. Stanu je mnogo voleo, ali nisu imali dece, što je celoj porodici predstavljalo veliki teret. Naročito je u tome prednjačila njegova majka Bosa koja bi ga, kad krene u crkvu, obavezno ispraćala rečima: „Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi, najmalo, srednjo ili najstaro!

Stanu su takve reči pogađale u srce, cepale joj dušu, a onda je i Dimitrije počeo da se menja. Iako je ženu voleo, govoreći „da je mnogo ubava”, često joj je zamerao što nemaju porod.

Pritisnuta psihičkim patnjama i saterana gotovo u ćorsokak, jednog dana uzima konopac s ciljem da se obesi. Više ne može da izdrži svekrvino zanovetanje, uvrede, dvosmislene poruke. Srećom, tragediju sprečava Sofka Banina koja joj predlaže drugačije rešenje: „Stano, ćerko, kršni malko, kršni. Ne turaj konopac na gušu.” Poslušala ju je, i posle izvesnog vremena porodica je saznala „da je noseća”. Od tog trenutka svi su se prema njoj ophodili nežno i brižno, ne dozvoljavajući joj da radi bilo kakve, posebno teške poslove. Imala je oko 40 godina kad je trebalo da se porodi i kad se dogodila velika tragedija: dete je preživelo na porođaju, ona nije. Porodicu je pritisla velika tuga, posebno Dimitrija.

A onda završni udarac koji ga je ne samo dotukao, već i odveo u smrt. Prošlo je sedam dana od Stanine sahrane kad je Toma Karaminga povukao Dimitrija u stranu da ostali ne čuju: „E, sad da znaješ... Znači, ona je bila rodna, a ti nesi... Ti si za sve kriv!”

Omiljena česma „Đerenka”

Dimitrije to, očigledno, nije mogao da podnese. Pre nego što je s rodbinom krenuo da poseti ženin grob i da ga zalije suzama, za pojas je zadenuo pištolj. Tamo, na svežoj humci sebi oduzima život, pucajući iz pištolja.

– Pored moje Stane da me pokopate – izgovorio je i povukao oroz.

Čaršijom se, brzinom munje, pronela vest o tragediji na groblju. Zbog velike žalosti, a verovatno i zbog griže savesti, nekoliko dana posle sinovljeve smrti umire baba Bosa. Naprasno je umro i Toma Karaminga.

O svemu tome se, posebno u dugim zimskim noćima, mnogo i često govorilo u porodici Stane Avramović, pa i u celom Vranju. Talentovana za pevanje, odana meraku i sevdahu, imala je dara da piše pesme, a onda i da ih peva. Neke su bile njene, druge nisu. „Dimitrije” je bio potpuno njen, istinsko njeno čedo. Pesma tužna, omiljena, a ipak satkana za večnost.

– Koliko sam uspeo da saznam – za života je zapisao Zlatanović – Stana je pesmu slušala na radiju i televiziji i grdno se ljutila na pevače što tekst skraćuju, a i melodiju preinačuju.

Posebno mesto u Staninom životu (baš kao i u životu Dimitrijeve Stane) imala je česma „Đerenka”, omiljeno mesto okupljanja mladića i devojaka iz tog dela vranjanske čaršije. Kako su ženska čeljad u to doba mogla da pevaju samo u kući, do izražaja su dolazili momci lepog glasa koji su pevali omiljene varoške pesme. Devojke su to slušale, neke kraj česme, a neke iz obližnjih dvorišta i bašta. Po vodu su dolazile čitave porodice, a najčešće su majke slale svoje ćerke. Dimitrijeva majka je, očigledno, sumnjala u snahu, govoreći sinu kako s kantama često ide na česmu „Đerenku” i da ga tamo vara. On joj je, međutim, uvek odgovarao rečima: „Ako majko, ako majko, barem je ubava/Kad sam bećar bio, majko, porte sam ripaja/Porte sam ripaja, kroz Rudinu sam begaja/Kroz Rudinu sam begaja, na Grudobran spaja...”

Stanu su nazivali i mecenom vranjanske gradske pesme. Pesmu o Dimitriju ostavila je u amanet da traje ne samo u Vranju i okolini, već svuda gde se priređuju slavlja i gde je veselo. Na repertoaru muzičara „Dimitrijo, sine Mitre” je među najžalosnijim i najtraženijim, istovremeno i dobro plaćenim pesmama. Prava meraklijska, čiji su junaci imali tragične sudbine.

UZOR PEVAČIMA

Stana Avramović Karaminga važila je za uglednu vranjansku pevačicu, istovremeno i uzor mnogim pevačima koje je podučavala kako da pevaju „starinske” pesme, omiljene kod publike. Posebno se družila sa Divnom Mitić Špurka. Niko nije mogao da ih prevaziđe u izvođenju pesme o Dimitriju. Za Divnu kažu da je toliko bila senzibilna da je često pevala i plakala, jer je celu melodiju doživljavala veoma emotivno.

TUŽNA KOŠTANINA SUDBINA

Među onima koji su obeležili pesmu i dert u Vranju svakako je i Koštana koju je pisac Bora Stanković „stavio” i u svoja književna dela. Koštana je postojala i zvala se Malika Eminović. Znali su je kao vrhunsku romsku pevačicu koja je s ocem i bratom pevala po kafanama i privatnim slavljima. Nažalost, slava je brzo prošla, a ona je završila u bedi i siromaštvu. Tekst o njoj štampan je u „Politici” od 6. aprila 1941. godine, koja se teško može naći, jer je tog dana bombardovan Beograd. Htela je Malika da ponovo zapeva i da zatrese daire, ali je njenim telom tog trenutka, pa i pre toga, ovladala starost i beda. Od svega su ostale samo uspomene i sećanja na dane koji su donosili ljubav, ushićenje, slavu i novac.