Maratonac nikada ne odustaje i ne gubi bitke

Zdrava, celovita i nutritivno bogata hrana, redovno vežbanje (pet do šest puta nedeljno uz trčanje i brzi hod koji u to ne ubrajam), meditacija i tehnike disanja, boravak u prirodi što je češće to moguće, izbegavanje stresa, vreme za sebe i razvijena medicinska kultura i svest o tome koja je obuhvatala redovne godišnje kontrolne preglede je nešto što je bilo normalno u mom životu.

A onda mi je u septembru 2021. godine na redovnoj kontroli dojke rečeno da imam rak.

Usledila je prva operacija, druga operacija (ipak je nodus „stražar” bio maligni), zračenje... U toku zračenja par meseci posle toga – dobila sam treću dijagnozu. Čista egzotika (kako reče moj onkolog tada) – multipli mijelom, rak koštane srži.

Neko sam ko se oduvek trudio da vodi zdrav način života, što svi moji prijatelji mogu da potvrde. I pored svega toga, bez ijednog simptoma, dobila sam tri dijagnoze kancera u roku od šest meseci. To se svakome može dogoditi…

Iako se zdravo hranite i vežbate, a verovatno mnogo pre ako to sve ne radite. Ako ste navikli na disciplinu u ishrani i vežbanju – onda vam disciplina u lečenju neće pasti teško. Onda ćete propisanu terapiju lakše podneti ukoliko imate svoje zdrave rituale kako da zaštitite telo od drugih otrova. Moja filozofija je u vreme hemoterapija bila sledeća: „U redu, moje telo sada mora da trpi sve ove otrove da bi meni bilo bolje, onda ću mu ja davati samo kvalitetnu hranu, što više šetnje, zdrav san i pozitivne impulse kako bi mu olakšala da kroz sve to prođe na najlakši mogući način i da me izvuče na sigurnu stranu, pa ćemo posle zajedno nastaviti još jači, osnaženiji i bogatiji za jedno iskustvo.”

Od samog starta ja sam svoje dijagnoze (pratioce na životnom putu, kako sam ih od skora nazvala) prihvatila prvo kao projekat, na kojem treba svesno i predano raditi, a posle početnog šoka (koji je kod mene trajao doslovno jedan dan) počela sam da razmišljam o njima kao o svom blagoslovu. Pokušala sam da protumačim koju lekciju iz njih treba da naučim, prihvatila sam to kao izazov iz kojeg ću izaći osnažena, jača i spokojnija. Svakog jutra sam vežbala zahvalnost, iskreno sam bila zahvalna svom telu što prolazi sve to što prolazi zbog mene (operacije, zračenja, cikluse i cikluse hemoterapija, transplantacije...) i zahvalna na tome što ne osećam nesnosne bolove koji su česti pratioci mijeloma.

Okružila sam se pozitivnim ljudima, koji svet gledaju očima kao i ja, koji su spremni da me poguraju ako posustanem ili podignu kad padnem, otresu prašinu sa mene i zajedno nastavimo dalje. Tako osnažena, otvorila sam posebnu instagram stranicu @moj.put.isceljenja i počela sam otvoreno o svemu da pišem, o svim izazovima, nekad strahovima, ali mnogo više o pobedama, smehu i drugačijem pogledu nego što većina pacijenata ima. Često sam se šalila sa prijateljima (a u dubini svog bića zaista to i osećala) da su mi doktori „prikačili” neke dijagnoze samo da vide kako ću se sa njima izboriti. Moram priznati da su mi „dali” dostojnog protivnika, kao maratonac, trkač na duge staze, koji je u životu sve radio na teži način i uvek išao putem kojim se ređe ide, nisam mogla da „zakačim” neku laganu ili svakidašnju boljku...

Mijelom je bolest sa kojom može da se živi dugo i kvalitetno, Može da postane jedno dobro kontrolisano hronično stanje, ukoliko se na vreme otkrije i ukoliko se koriste adekvatni terapijski modaliteti, koji su svuda u svetu realnost, a kod nas nažalost – za sada samo želja pacijenata.

Kada sam to otkrila, kreće moja nova borba. Prvo sam se uključila u rad udruženja pacijenata, a od pre nepuna dva meseca postala sam i predsednica udruženja, sa punim radnim vremenom. Krenula sam sa organizacijom godišnjeg skupa koji je održan sredinom marta, pokrenula sam sajt (www.mijelom.rs) i veoma aktivno vođenje društvenih mreža i jutjub kanal, različite vidove aktivnosti u sklopu godišnjeg plana za koji paralelno počinjem da tražim sredstva.

Istovremeno je pokrenuta i regionalna saradnja, prvo kroz dokumentarni film „Moj mijelom: spremni za nove korake”, koji je nastao u saradnji sa nekoliko udruženja pacijenata iz Centralne i Istočne Evrope, u kojem pacijenti dele svoje priče, a uz podršku farmaceutske kompanije „Jasen”. Film je zaista vredan gledanja i može se pogledati na našem jutjub kanalu. Saradnja se nastavlja kroz redovne sastanke i planiranje drugih zajedničkih projekata.

Mnogo je planova, mnogo aktivnosti, neke sam otpočela odmah dok čekam drugu transplantaciju (trenutno se nalazim između dve) neke ću nastaviti kada izađem iz bolnice i malo se oporavim. Sada je moja „mala grupa” ljudi iz okruženja osnažena ljudima sa kojima delim isti cilj, a to je da uz inovativne terapije (za koje se nadamo da će ubrzo biti na listi fonda) nastavimo da živimo jednim normalnim i ispunjenim životom. Podrška institucija je neophodna za poboljšanje uslova lečenja i nadamo se da ona neće izostati u budućem periodu, radićemo svim snagama na tome da je i dobijemo.

Nisam slučajno izabrana za predsednicu ovog udruženja, ipak sam ja maratonac koji nikada ne odustaje i ne gubi bitke!