Možete zatvoriti pevača, ali ne i njegovu pesmu

Kao pevač i aktivista, otkrio sam da je ovo istina: možete zatvoriti pevača, ali ne možete njegovu pesmu. Uticaj umetnosti je nepovratan, a mislim da se isto dešava kada mladi ljudi nauče svoju pravu istoriju, govorio je Hari Belafonte (1927–2023), čiji je veliki uspeh otvorio vrata i njegovim sunarodnicima, a svetski mediji su naveli da je preminuo u utorak, u svom domu na Menhetnu u 97. godini.

Belafonte kao američki pevač, tekstopisac, glumac nosio je nadimak Kralj Kalipsa, koji je dobio zbog međunarodne popularizacije tog muzičkog pravca pedesetih godina 20. veka. Bio je pristalica Pokreta za građanska prava, a 1987. postaje globalni ambasador dobre volje. Tokom duge karijere osvojio je brojne nagrade, izmeću ostalih, tri „Gremija”, i to pre svega „Gremi” za životno delo, kao i nagrade „Emi” i „Toni”. Rođen je u Harlemu 1. marta, 1927. godine, a postao je jedan od najuspešnijih afroameričkih pop zvezda u istoriji.

Belafonteov niz hitova, uključujući „The Banana Boat Song”, „Jump in the Line” i „Jamaica Farevell”, pomogao je u stvaranju američke opsesije karipskom muzikom, koja je navela njegovu diskografsku kuću da ga promoviše kao Kralja Kalipsa. Iako je napravio senzaciju u Holivudu u vreme pojačanih rasnih tenzija pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, postavši zvezda sa svojim pomenutim hit pesmama Belafonte nikada nije prihvatio tu vrstu tituliranja i objasnio da je svoj rad doživeo kao mešavinu muzičkih stilova.

Za njegov album „Kalipso” rečeno je da je bio prvi album jednog izvođača koji je prodat u više od milion primeraka nakon što je 1956. dostigao vrh top-liste albuma i ostao tamo više od 30 nedelja uzastopno. Taj uspeh ga je na kraju doveo do vodećih uloga u filmovima poput „Karmen Džons” i „Ostrvo na suncu”. Ipak ovaj umetnik, koji je izvodio naizgled opuštajuću i bezbrižnu muziku, i te kako je imao svest o društvenom trenutku u kom je živeo i o odgovornosti. I što je postajao slavniji, Belafonte je sve otvorenije govorio protiv rasizma, koji je iskusio u Holivudu, jer je sebe opisao kao pevača muzike sa „korenima u kulturi američkih crnaca, Afrike i zapadne Indije”.

Govorio je da je „The Banana Boat Song” odslikavala način života:

– To je pesma o mom ocu, majci, mojim stričevima, muškarcima i ženama koji rade u poljima banana, poljima Jamajke. To je klasična pesma radnika.

Belafonte i njegov prijatelj Sidni Poatje, glumac, dobili su pedesetih i šezdesetih godina više suštinskih uloga, nego što su crncima ranije nudili. Bez obzira na to Belafonte je ipak bio nezadovoljan. Za „Tajms” se svojevremeno požalio da se „prava lepota, duša, integritet crnačke zajednice retko odslikava na televiziji”.

– Medijima dominiraju koncepti nadmoći belaca i rasistički stavovi, televizija isključuje realnost života crnaca, sa svim njegovim pritužbama, strastima i težnjama, jer bi prikazivanje tog života značilo optužiti mnogo toga što su sada bela Amerika i njene institucije. A to ne žele ni mreže ni sponzori – govorio je.

Belafonte je u potpunosti verovao u Pokret za građanska prava, ukazivao je na nepravdu i nejednakost, kako u mladim danima, tako i kasnije. U poznim godinama je isticao i neprekidno podvlačio da su poznate ličnosti „okrenule leđa društvenoj odgovornosti”. Dodao je 2016. za „Tajms” da se „odsustvo crnih umetnika oseća veoma snažno jer je najvidljivije ugnjetavanje u crnačkoj zajednici”, a 2020. za isti list je podsetio da je „glasanje možda jedino najvažnije oružje u našem arsenalu”.