Sve nezreliji i nespremniji za polazak školu
(Фото/ Н. Марјановић)
Kada je Biljana Mihailović, psiholog osnovne škole „Jovan Ristić”, prilikom testiranja budućih prvaka upitala dečaka kako mu se zove tata, on je odgovorio: „Paja.” Na potpitanje kako tatu zove mama, dečak je odgovorio: „Debeli.” Drugi dečak joj se sa ponosom pohvalio da će da bude paleontolog kada poraste i rekao da je još u vrtiću naučio da piše i ćirilicu i latinicu. A kada ga je ovaj psiholog pitao da li ume da vezuje pertle, budući paleontolog odmahnuo je glavom, objašnjavajući da mu mama obuva cipele.
Iako ove situacije na prvi pogled možda deluju simpatično i smešno, Mihailovićeva se sa pravom uozbilji kada kaže da su iz godine u godinu budući prvaci sve nezreliji, nesamostalniji i nespremniji za polazak u školu.
„Na testiranje danas dolaze deca koja znaju latinske glagole, ali ne umeju samostalno da jedu, niti da zakopčaju dugmiće na jakni, ne znaju put od škole do kuće, adresu na kojoj žive, kao ni broj telefona mame i tate. Veoma mali broj njih zna čime se roditelji bave. Sve veći broj dece ima problema sa izgovaranjem glasova – nekada je njihov govor toliko neartikulisan da ni okolina ne može da ih razume. Kada pitam roditelje da li su ih vodili kod logopeda, najčešće kažu da nisu i objašnjavaju da je govorna mana njihovog deteta ’naslednog’ karaktera, jer je i neki ujak u porodici tako pričao ”, kaže za „Politiku” Biljana Mihailović.
U prvi razred, kako navodi, upisuju se deca koja su ostala razroka, jer nisu na vreme nosila flastere za oči kojima se „vežba” muskulatura oka, i mališani koji imaju probleme u govorno-jezičkom razvoju, jer ih roditelji nisu na vreme vodili kod logopeda.
„Kada ih prilikom testiranja pitam da li pomažu u kući, odnosno da li sama sakupljaju svoje igračke, najčešće čujem odgovor ’mama to radi’. Koliki god da mu je koeficijent inteligencije i koliko god da je trapavo, svako dete je sposobno da samo skupi igračke. Razlog zbog kojeg to treba da nauči pre polaska u školu jeste taj što niko posle njega neće skupljati sadržaj iz pernice, olovke i sveske. Dete do polaska u školu mora da nauči samo da se oblači, vezuje pertle i samostalno jede, a ne da očekuje da mu kuvarica secka i pasira obrok u školskoj trpezariji”, ističe naša sagovornica. Ona dodaje da su roditelji najodgovorniji za (ne)osamostaljivanje dece.
„Deci se ne dozvoljava da razviju samostalnost i odgovornost. Jedan od najvećih i najčešćih apsurda je taj što roditelji dete voze na sport koji se nalazi u komšiluku. Kolima ulaze u školsko dvorište što je strogo zabranjeno, a potom voze u rikverc, rizikujući da zgaze neko drugo dete. U prvi razred deca kreću sa satićima-smartićima kojima snimaju učiteljice dok drže nastavu, nakon čega neki roditelji daju sebi za pravo da im objašnjavaju kako treba da rade svoj posao”, navodi naša sagovornica.
Mr Nada Petrović, potpredsednica Udruženja logopeda Srbije, koja radi sistematske preglede budućih prvaka, procenjuje da čak do 60 odsto dece danas ima probleme u govorno-jezičkom razvoju.
„Iz godine u godinu povećava se broj mališana kojima je potrebna pomoć logopeda. Deca su prezaštićena, njima se tepa do polaska u školu i ona usvajaju taj način govora koji je posle teško ispraviti. Roditeljima je simpatično kada dete kotrlja ’r’ i kažu da nemaju srca da ga ispravljaju... Deca jedu pasiranu hranu i ne umeju da žvaću, ne razvijaju mišiće govorne muskulature i ne mogu da razviju određene glasove. Najveći broj dece koju smo testirali ne može da izgovori između dva i devet glasova”, objašnjava Petrovićeva.
Ona kaže da drugu grupu dece sa govornim problemima čine mališani koji su teško i kasno progovorili.
„Oni u drugoj godini života znaju pet reči, iako bi u ovom periodu morali da znaju oko 250. U trećoj godini moraju da imaju fond od hiljadu reči, a oni govore deset puta manje reči. To su deca sa normalnom inteligencijom i urednim kognitivnim razvojem, koja nisu stimulisana od strane sredine. Umesto igračaka, oni su dobili mobilne telefone i tablete, slušali pesmice i gledali crtane filmove na engleskom jeziku a prethodno nisu savladali maternji... Posle sedme godine, razvoj govora je završen, pa je uvek savet da se govorno-jezički problemi na vreme dijagnostikuju i tretiraju”, upozorava naša sagovornica.
Na pitanje šta roditelji mogu da učine u naredna četiri meseca do polaska u školu, ona kaže da odgovor zavisi od problema koje dete ima. Ako je dete kognitivno očuvano i ima problem sa izgovaranjem glasova – primera radi, ne ume da izgovori glas „L” ili „Dž”, uz pomoć adekvatnih vežbi do septembra stvari mogu da se poprave. Ako su u pitanju razvojne disfazije, odnosno nemogućnost ili teškoće u razumevanju i izražavanju govora i jezika, ne može mnogo da se uradi do polaska u školu, jer je na rešavanju ovih problema trebalo da se radi od druge ili treće godine života.
„Mi, nažalost, nemamo mogućnost da nateramo roditelje da na vreme dijagnostikuju i počnu da rešavaju govorne probleme, ali moramo da podsetimo da samo logopedi leče govorne mane. Pedijatar, fizijatar i fonijatar mogu da ispitaju dete, ali samo su logopedi ti koji leče govorno-jezičke probleme”, zaključuje mr Nada Petrović.