Dnevnik uvreda

Pred ovaj praznik, 1. maj dan žrtava tranzicije, cela Srbija je u v. d. stanju. Pogotovo direktori javnih preduzeća, ali i hiljade onih, koji se otpuštaju sa posla telefonskim pozivom. Zato valjda i nema onih veselih radničkih proslava, kad jaganjci utihnu i pesma se ori, ona „da nam živi, živi rad”. Srbi tvrde da je, posle točka, penzija najveći izum ljudskog roda, i kao što reče jedan sa društvenih mreža: „Da sam znao kako je dobro u penziji, ne bih nikada radio.„ U trci udvoje cene pobeđuju penzije i plate. Prvo mesto – cene, drugo – penzije i plate. Vlada tvrdi, kao ono u sovjetskom vicu, da su penzije vicešampioni, a cene pretposlednje.

Mi se, ipak, ne bavimo tim prizemnim stvarima, već vodimo svetsku politiku i navijamo za multipraktik svet. Za svakog ponešto: i za evrofile, da ne kažem strane plaćenike, i za rusofile i za fanove brata Sija... Jednostavno, ne umemo da budemo neutralni. I to odvajkada. Drugi to veštije rade. Ukrajina, na primer, zahteva da se priklonimo rezoluciji  koja poštuje nepovredivost njenih granica, a onda u Savetu Evrope oni se naprave Englezi kad su u pitanju naše granice. Sve će to lepo da im u Savetu bezbednosti objasni Ivica Dačić. Ne  baš  na tečnom engleskom, ali razumeće oni i taj znakovni jezik.

U skupštini svaka strana ima svoje jurišnike bez dlake na jeziku. Prednjače  Ćuta zvani Konan Varvarin za zagađivače, i onaj Jocin, koji svojim falsetom  stvara vibracije što razaraju neprijatelja i koji vešto krije da je duhovit. Kad se pojavi nekakav odmeren i ozbiljan govornik, odmah se vidi da to nije njegova životna sredina i, naravno, bude dočekan kao na fudbalskom stadionu.

Tolike međusobne uvrede ne mogu da svare ni oni koje je ulica vaspitavala. Nažalost, naš vođa se uvek prikloni jednima, jer ne ume, kao mudri Pašić, da kaže kako su i jedni i drugi u pravu kad se vređaju.

Kad je Kosovo u pitanju, setih se Miljana Miljanića. On je, koliko se sećam, imao taktiku igra bez igre. Kurti je otišao dalje: smislio je izbore bez glasača.