Partija to sam ja

Unutarpartijski sukobi se dugo drže u tajnosti i partija opstaje celovita i jedinstvena sve dok sadrži unutrašnje kapacitete da izbalansira različite nijanse mišljenja i kanališe ih u jedinstven partijski tok. Partijska disciplina i hijerarhija unutar SRS-a olakšala je skrivanje unutrašnjih sukoba od očiju javnosti. Ostavkom zamenika predsednika Tomislava Nikolića SRS i opozicija sigurno gube, a vladajuća većina dobija.

Dobrovoljnom predajom Šešelja u Hag 24. februara 2003, Nikoliću je ostavljeno da vodi SRS. U odnosu na poslednje parlamentarne izbore sa Šešeljem 2000. od 322.333 glasa (8,5 odsto ili 23 mandata), Nikolić je partiju doveo do rekordnih 1.219.436 glasova (oko 29,4 procenta, ili 78 mandata) 2008. godine. Na predsedničkim izborima Šešelj je osvojio najviše 1.733.859 glasova 1997, a Nikolić 2.197.155 glasova 2008. godine. Nikolić je u prethodnom periodu imao težak posao da balansira između direktiva Šešelja iz Haga i sopstvenih odluka, između očekivanja članstva i ponašanja ostalog dela rukovodstva. Bez obzira na to šta intimno mislio, Nikolić je javno poštovao sve ono što je Šešelj zahtevao od njega i stranke, čak i kada se sa tim nije slagao. Nekoliko puta je morao da porekne ono što je rekao. Ne ulazeći u sadržaj izluđivanja telefonskim razgovorima, Šešelj je povlačio poteze koji su radikalima komplikovali život, utoliko više ukoliko su bili bliži vlasti. Tu spadaju štrajk glađu i politički testament u predizbornoj kampanji za izbore 2007, koji je stranci zabranio podršku evropskim integracijama i saradnju sa nekim strankama, bez kojih je radikalima bilo skoro nemoguće da dođu na vlast. Samo godinu dana kasnije u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore, kada je Nikolić izjavio „Ja nisam političar kalkulant, u svakoj vladi premijer treba da bude onaj čija je stranka osvojila najviše glasova“ (13. marta), Šešelj ga je naterao da promeni stav i krajem meseca on ipak ostavlja mogućnost da Koštunica bude premijer. Mesec dana posle izbora Nikolić se ispovedao da ga je „naljutilo“ kada je „Šešelj sa Koštunicom sklopio dogovor da ovaj bude mandatar za sastav vlade SRS-DSS“ iza njegovih leđa. Ne zna se koji Vojislav ga je time više izneverio.

Šešeljeva odluka je bila i da se Maja Gojković udalji iz stranke. Po njenom tumačenju, razlog isključenja je to što Šešelj nije želeo da ona previše politički ojača, ali i da je „njen slučaj poruka Nikoliću da se vrati na pravi put“. Poznato je da česte čistke u vrhovima služe disciplinovanju partija.

Nakon kletvi radikalki, koje su se uglavnom odnosile na Nikolića, i, konačno, nakon odluke Šešelja da se ne glasa za SSP, iako su Nikolić i Todorović, posle prihvatanja amandmana SRS, najavili da će glasati „za“, Nikolićevom strpljenju došao je kraj: „Dao sam ostavku ukazujući time da ja mogu sve da izdržim, ali ne mogu i ovo.“ Formalno objašnjenje za promenu odluke da se glasa protiv SSP-a jeste borba za Kosovo i protivljenje saradnji sa Hagom, a suštinski, to je pokušaj da se ponizi, omalovaži i nasamari Nikolić, odnosno, da se raščisti teren u Šešeljevom iščekivanju povratka u zemlju. Moć Šešeljevih telefonskih odluka je nepoziva. Robert Mihels, govoreći o savremenoj partiji kao borbenoj organizaciji i naglašavajući militantnost u njoj, navodi pravila kojih se Luj XIV držao: „Rešenja moraju biti brza, disciplina stroga, zapovedi apsolutne, poslušnost blagovremena.“ Šešelj je jasan – „partija, to sam ja“!

Nikolićevi potezi izgledaju kao da su rukovođeni interesima partije u celini, a Šešeljeva reagovanja se mogu tumačiti kao isključiva težnja da zadrži apsolutnu kontrolu stranke, nezavisno od posledica po partiju. Nikolić je Srbiju prešpartao uzduž i popreko nekoliko puta u poslednjih nekoliko godina i najbolje zna kako radikali misle. On se sastaje sa ruskim ambasadorom i drugim stranim zvaničnicima i ima bolji osećaj za međunarodne okolnosti. Pitanje je koliko je Šešelj iz pritvora u stanju da racionalno rasuđuje i koliko ga verodostojno izveštavaju ostali članovi rukovodstva. Nikolić je pokušao da potvrdi svoju autonomiju makar i simbolično, najpre skidajući Šešeljev bedž sa revera, a zapaženo je i manje Šešeljevih slika na plakatima i bilbordima u kampanji, što može biti i rezultat saveta marketinških stručnjaka. Nikolić je maksimalno „umio“ radikale, međutim, kod SRS-a je očigledno teško da se desi ono što se desilo, npr. HDZ-u pod Sanaderom, da partija koja je nekada pozivala u rat sada vodi zemlju u EU. Modernizacija SRS-a nemoguća je pod Šešeljem, jer je on zarobljenik sopstvenog ekstremizma. Veliki broj glasova radikali su u poslednje vreme dobijali na socijalnim temama i na obećanju borbe protiv kriminala i korupcije, ciljajući gubitnike tranzicije. Iako je transmisija Šešeljevih odluka preneta na tvrdu struju, dobitnička dimenzija programa je više vezana za mekšu struju.

Posle frustracije i gubitka strpljenja što se uprkos broju glasova ne osvaja vlast, radikali su dobili još jedan razlog za nespokojstvo. SRS-u će se unutrašnji nesporazumi negativno odraziti na rejting. Bez obzira na sadašnji ostanak Nikolića u stranci i u Skupštini, SRS bez Nikolića na čelu mnogo je dalje od vlasti. Perspektiva Nikolića umnogome će zavisiti od toga da li on ostaje u politici ili ne. Unutar SRS-a gotovo da nema više šta da traži, osim penzije.

Eventualno cepanje partije zavisi od toga koliko bi ljudi krenulo za njim, a pre svega Vučić, kao i od perspektive da se možda udruži sa Majom Gojković. Osnivanje nove partije zavisi od Nikolićeve motivacije i procene broja sledbenika i simpatizera, kao i od podrške finansijera, na primer, nekog iz kluba Privrednik. Kako god da odluči, ostaće upamćen i kao čovek koji je hteo da glasa za evropske integracije, odnosno od protivnika EU možda došao do stadijuma evrorealiste. To je značajna poruka za Srbiju, u okolnostima kada se kristališe mapa evropskog puta i gradi što širi konsenzus po tom pitanju.

docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu