Magija automobila

„Sve je u životu negde drugde i tamo se stiže kolima.” (Elvin Bruks Vajt)

Za ovaj prilog nije od prvorazrednog značaja da li „sprava koja se samostalno kreće drumom” ima svakad četiri točka, po dva na obe osovine. No, najmanje tri su obavezna – pamtim takve egzotične automobile iz detinjstva – a i danas su veoma retki, recimo, sećamo se žutog trotočkaša iz serije „Mućke”. Nije presudno ni da li je posredi motor sa unutrašnjim sagorevanjem – na benzin ili dizel-gorivo, u novije vreme konstruiše se pogon i na plin – dok poslednjih godina raste ofanziva onih „zelenih”, na struju, to jest na baterije koje se pune. Ili sve češće hibrid benzinskog i strujnog agregata.

Pritom, automobilom upravlja čovek ili se on (pre)vozi na mestu vozača kontrolišući manje ili više „autonomnu vožnju”. Koja se još nije sasvim bezbedno uhodala. Neću se baviti ni genezom modernog automobila (potiče iz 1886. godine). Zanimaju me jedino putnička drumska vozila – ostavljajući po strani autobuse i kamione – kao pojava koja odoleva vremenu, slično farmerkama (trapericama) kao odevnom predmetu koji ne izlazi iz mode. Odgovarajućim igračkama strast za automobilima razvija se već u ranom detinjstvu.

Šta čini magiju automobila? Najpre, čovek ima potrebu da se odveze kad hoće, kuda i gde hoće, s kim hoće – po pravilu sâm to određuje kao vozač kola ili kao putnik koga vozi neko drugi. Ali je, bar do duboke starosti ili predubokog džepa, odnosno osetnog uticaja u poslovnim ili političkim krugovima, za većinu prijatnost da lično upravlja svojim vozilom, odnosno da „drži volan u sopstvenim rukama”.

Bar su tri momenta nepobitna kod čari automobilske vožnje: kontrola vozila, pravca i brzine,  smenjivanje pejzaža pred vozačevim očima i, najzad, udobnost sedenja za vreme vožnje (često nisko, „zavaljeno”) obično praćena muzikom. Bilo da je u pitanju ručna ili automatska „promena prenosa”. Mnogi se oduševljavaju zvukom motora i kada izduvava gasove, fijukom vetra kroz poluotvoreni prozor, „cvilenjem” guma, škripom kočnica.

No, vožnja nije svima odmor, opuštanje. Jedni voze samo iz navike, drugi iz nužde. Ipak, automobilska aura je nepomućena, prevashodno onog novonabavljenog. Uzbuđenje njegovog pokretanja, probanja, svežine unutrašnjosti. Kao pandan tome je obaveza svekolikog daljeg stručnog održavanja kola tokom korišćenja, radi njihove optimalne ispravnosti i relativne trajnosti. Automobil često podupire vozačev ego, postaje fetiš, „član porodice”. U davnašnjoj briljantnoj televizijskoj seriji (iz 1982. godine) Zdravka Šotre, „Priče iz majstorske radionice” o isprepletenim ljudskim i automobilskim sudbinama, inspirisane profesionalnim doživljajima beogradskog automehaničara, pesnika i glumca Dragiše Krunića. Maestralni Stevo Žigon u jednoj epizodi uverljivo glumi zaljubljenika u kola, pedantnog „perfekcionistu čistoće”, koji glanca auto i ulazi što tiše u njega u za tô izdvojenoj obući.

Inače, rasprostranjen je poriv menjanja, kupovanja i prodavanja automobila – po tipu, modelu, snazi, obliku, boji. Multimilioneri obično poseduju istovremeno više automobila. Neki ih sâmi uopšte i ne voze, ili samo retko.

Automobil zakonski  spada u „opasne stvari” zbog kinetičke energije koju nosi krećući se. A u mnogim igranim i animiranim filmovima, auto je junak ili „najbolji prijatelj” glavnog lika: na primer, automobili Džejmsa Bonda - prvenstveno „aston martin db5”,  pa Nodijev auto „Herbi”, automobili u „Transporteru”, „Taksiju”, filmu „Jedan čovek i jedna žena”...

Nije retkost da u automobilu mnogi vide surogat za druženje, pribežište, polugu bekstva, promenu sredine. Mnoštvo vremena provedenog u autu može se shvatiti i kao izraz otuđenosti. Brojnima je on druga kuća ili kancelarija. Da li je u takvim situacijama automobil čovekov rob ili je možda obrnuto?

Tri mirisa omamljuju automobilske sladokusce: 1) onaj nekorišćene unutrašnjosti novog auta, sjaj i opojnost njegove „nevinosti”: 2) miris goriva – benzina, redovno ne i dizela, i 3) miris usijanih guma posle takozvanog drifta, klizanja kroz krivinu, promene pravca i položaja vozila u punoj brzini pomešanog sa spoljnom „rikom”, odnosno „štektanjem” koje dolazi iz njegovog auspuha. Osećaj ozarenosti javlja se i zbog brižljivo opranog vozila, kao  i usled napunjenog rezervoara do vrha. Tada nam se čini da auto bolje „vuče” i lakše, „tečnije” ide.

U kontekstu oduševljenja automobilima, nezaobilazna je svetski popularna auto-emisija „Top gir”. A uz bok automobilskih časopisa, izuzetno su cenjene knjige o kultnim automobilima : „501 Mast kar drajv”, „Legendarni automobili” („koji su ušli u povest....„), itd. „Ljubav je kao auto: startuješ naglo, voziš prebrzo, kočiš prekasno” (Fransoa Sagan). Tek proizvedeni tipovi automobila se obično promovišu na čuvenim, osobito morskim ili planinskim lokacijama, reklamirajući time i njih i sebe. Polovni automobili se izlažu i prodaju na sajmovima, pijacama i placevima. S druge strane, rentakar službe, odnosno iznajmljivanje vozila, preplavile su svet.

Posebnu ljubav prema putničkim kolima gaje klubovi ljubitelja određene marke kao što su „Alfisti” ili određenog modela, „fiće” ili folksvagena „bube”. Takođe, biraju se „automobili godine” od strane različitih žirija, vozača ili novinara koji prate automobilizam. Svoje poštovaoce imaju i oldtajmeri. Sačinjavaju se liste automobilskih motora koji su obeležili neko razdoblje, kao i „popis” kola koja su godinama najkupovanija ili najpoželjnija. Bilo da su cenovno najdostupnija, bilo da su začetnici nekog novog automobilskog pravca, ili su svojim dizajnom, pogonom i drugim prodorima napravili veliku ili malu automobilsku revoluciju.

Automobil nije samo sredstvo individualnog prevoza, već je masovni statusni simbol, redovno pokazatelj društvenog položaja vlasnika, njegove platežne moći – dok naročito pripremljeni i prilagođeni („tjunirani”) primerci su u ulozi trkačkog rekvizita.

Sve u svemu, kolima se savlađuje prostor, skraćuje udaljenost. Teško je oteti se utisku da mnogi žele da budu viđeni za volanom u pokretu, ali i da se njihova mašina,  zajedno sa točkovima „koji ludo plešu”, čuje da unekoliko i zastrašuje okolinu. Što je auto atraktivniji i skuplji tim pre. Naročito su predmet obožavanja sportski kabrioleti moćnih performansi i smelih karoserijskih linija. A romantična lagana vožnja udvoje „sa otvorenim krovom” nije izgubila na atraktivnosti. Kao ni odlazak automobilom na kampovanje. Ukratko, uprkos ogromnom napretku avionskog i šinskog prevoza, magičnost automobila odoleva vremenu. On pruža savršenu priliku za svakovrsna uživanja, za proširivanje slobode kretanja čoveka u skladu javnim poretkom svake države i usaglašenim međunarodnim saobraćajnim pravilima.

 „Automobil je postao parče odeće bez koje se osećamo nesigurni, neodeveni i nepotpuni.” (Maršal Maklaun)

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu