Đorđe Vlajković – vojnik i dobrotvor

Pukovnik Đorđe Đoka Vlajković (1831–1883) jedan je od najvećih srpskih dobrotvora. Sećanje na njega čuva ulica na Starom gradu u blizini Doma Narodne skupštine Srbije i Zadužbina – zdanje u istoj jednosmernoj saobraćajnici na broju 5. Mnogi kraj ove zgrade prođu, a da ne znaju kome je posvećena. Tek kada pogled dignu ka nebu vide bistu ovog velikog ratnika. Priča o Đorđu Vlajkoviću i njegovoj porodici istorija je mnogih znamenitih ljudi. Poštovan i skrajnut, dizan u zvezde i bačen na dno Vlajković je ipak „uspeo” da ostane nezaboravljen.

Kako stoji u časopisu „Zadužbinar” Univerziteta Beograd, u vojsku je otišao sa 17 godina. Tome je izgleda prethodila rana smrt roditelja. U toku duge vojničke karijere borio se u Austriji, u Krimskom ratu na strani Rusije, i svim srpsko-turskim ratovima.

U bici kod Sevastopolja, kako stoji u nekim spisima, ostao je bez noge i kao penzionisani kapetan carske Rusije vratio se u Srbiju. U to vreme na vlasti je bio knez Miloš koji ga je držao daleko od vojske. Poštujući Miloševe odluke, on je svoje penzionerske dane provodio obrađujući baštu.

Za vreme vladavine Kneza Mihaila postavljen je za tobdžijskog kapetana. Posebno se istakao u napadu na Turke posle događaja na Čukur česmi. Jedno vreme bio je i upravnik vojne bolnice. Učestvovao je i u Drugom srpskom-turskom ratu gde dobija čin pukovnika. Ali 1879. godine još jednom ga penzionišu zbog „telesnih nedostataka”.

Od dve penzije, srpske i ruske, stekao je za ono vreme veliki imetak. Imovina se sastojala od jednog velikog placa kod Batal džamije (na mestu današnje zgrade Skupštine Srbije baš prekoputa zdanja Zadužbine), na kome su postojale dve nove i dve stare kuće, i jedne njive na Vračaru. Svoju imovinu, koju su činila dva placa, ostavio je sinu, ćerki i ženi. Prema nekim procenama, imanja kod Trga Nikole Pašića i na Vračaru vredela su pet miliona dinara. Pre smrti napisao je testament kojim je bilo određeno da se imovina može oduzeti deci ako se odaju razvratu. U tom slučaju bi jedini naslednik bila država Srbija, koja je imala obavezu da osnuje zadužbine za prosvetne svrhe.

Godinu dana posle Đorđa umire njegov glavni naslednik, sin Bogoljub. Đokina supruga Aleksandra pokušavala je da bar deo sredstava prenese na kćerku Mariju jer je postojala odluka suda da svu imovinu dobije Zadužbinski fond. Aleksandra nije uspela ništa da promeni. Prema nekim verzijama koje se mogu naći u medijima, umrla je 1910. godine pod nerazjašnjenim okolnostima. Godinu dana kasnije umrla je i ćerka Marija. I njena smrt nije bila najjasnija. Marijina kćerka, koja je bila slabašnog zdravlja, nakon smrti majke više se ne pominje u dokumentima. Na kraju je sva Đokina zaostavština pripala Ministarstvu prosvete koje je tridesetih godina 20. veka odlučilo da proda imanje na Vračaru. Od tog je novca 1932. sagrađena velika zgrada u Vlajkovićevoj ulici 5 po projektu arhitekte Milana Sekulića. Na novu zgradu je postavljena bista Đoke Vlajkovića, urađena od prirodnog kamena, rad vajara Marka Brežanina, i venac za medaljon od veštačkog kamena, rad vajara Branka Filipovića.

Posle Drugog svetskog rata u prostorije Zadužbine bespravno je useljen bataljon narodne milicije, a zatim i uprava Beogradskog cirkusa. Zadužbini je oduzet sav prostor i pretvoren u stambeni. Uprava Zadužbine Đoke Vlajkovića, uz novčanu pomoć Zadužbine Milene i Dušana Jankovića, dogradila je još tri sprata na postojeću zgradu, ali im je i ta imovina oduzeta. Doneta je odluka da Zadužbina prima samo pet odsto od prihoda, ali taj novac nikada nije dobila. Celokupna imovina Zadužbine nacionalizovana je 1958. godine. Objašnjenje za nacionalizaciju bilo je da ta najamna zgrada služi za Univerzitet u Beogradu. Rešenjem Ministarstva kulture od 24. jula 1995. godine Zadužbina Đoke Vlajkovića obnovila je rad. Opština Stari grad je, pet godina kasnije, prenela pravo upravljanja i korišćenja stanova i poslovnih prostorija na Univerzitet u Beogradu – univerzitetsku Zadužbinu Đoke Vlajkovića. Sredstva Zadužbine koriste se za opšte potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti visokog obrazovanja i nauke.

Savezničke bombe uzdrmale temelje

Zgrada je mnogo toga preživela. Savezničke bombe su joj uzdrmale temelje i, kako kaže Vesna Koen, stanarka koja je ovde provela ceo svoj život, tada je u podrumu stradalo mnogo ljudi. Preživeo je samo domar.

– Kada je bilo bombardovanje 1999. godine, nije nam bilo svejedno. Znali smo kakvi su nam temelji. Da se zemlja uleže vidi se i po zgradi koja je izgrađena u zadnjem dvorištu. Pošto se zgrada vodi kao deo Zadužbine, a ne fonda, kako je Đoka Vlajković rekao, većina stanara ne može da otkupi stanove u kojima živi decenijama. To su uspeli samo oni čiji se stanovi nalaze u nadzidanom delu – kaže ona.