Jošanica, selo straha i nade

Jošanica, Crvenci, Baraći – Sela duž reke Jošanice pružila su se od Crnca i Gnježdana do samog Ibra, gde se hladna i donedavno plahovita rečica u njega uliva. Jošanica, sa zaseocima,  jedno je od najvećih sela u opštini Leposavić, a poslednjih meseci se o njoj priča samo kad kosovski naoružani specijalci krenu u hajku na Srbe, pa pucaju u njih ili ih pretuku do krvi, jer, zaboga, ova deonica je veza za Novi Pazar i – važi za „tranzitnu”.

Oduvek se ovuda išlo bogazama. Seljaci da skrate put do centralne Srbije i Novog Pazara, išli su i u planinu za drva, kod rodbine na slavu, a ide se i sada. Samo što Priština to sada drugačije vidi, pa je svako koga put ovuda nanese „sumnjiv”. Ovaj put, uz Jošaničku reku, neki vide i kao „put svile”, „put preživljavanja”, kojim odvajkada kloparaju „Trepčini” autobusi, po istom dnevnom redu vožnje po kojem se i satovi navijaju.

Ceo ovaj kraj, sve muško koje je stasalo odlazilo je u rudnik u Crnac. Zapošljavali su se i kao radnici „sekači”, a mnogi su zbog nakaradne politike otišli trbuhom za kruhom, jer mesta za njih u Leposaviću nije bilo. Odlazili su put nedraga, a najstariji su ostajali na ovoj posnoj zemlji, podno obronaka Rogozne, čuvajući prag predaka.

Naša priča je ovoga puta drugačija.

Zaboravljamo na 8. mart kada su dvojicu mladića iz Jošanice pretukli Rosu specijalci, jer su ih zatekli kako po prvom mraku traže izgubljeni telefon. Zaboravićemo na prošlo leto kada su u vozilo Srbina pripadnici Rosu ispalili 450 metaka, a onda kada su uhapsili mladića iz tog auta, koji nije bio povređen i u prvi mah uspeo da pobegne, pretukli toliko da ga ni najrođeniji nisu prepoznali.

Zaboravićemo i na to da ovde specijalci Rosu mogu da izlete iza svake krivine, da mogu da vam prepreči put, da puškama na gotovs i sa fantomkama na glavama, govoreći na albanskom jeziku mogu da vam pripišu izmišljen prekršaj, a onda...

Sipi kiša, vetar stiže s vrha Rogozne... a tamo na brdu Orlić čuje se teško kloparanje točkova. Biće da to pripadnici Rosu obilaze teren. Zavlače se i u skrovita mesta i rupe do kojih samo lovci put znaju, tamo gde se iz jazbina samo jazavci pomaljaju.

Naherenim mostićem, koji je zimus skoro pa odnela Jošanica, kad je vodena stihija lomila još neolistale jove, prelazimo i mi nagnuti na jednu stranu. Opala voda, a mi grabimo asfaltnim putem do zaseoka Crvenci. U zaseoku onih koji su pre više od sto godina došli iz sela Crveni, koje pripada leposavićkoj opštini, a nalazi se na tromeđi Zvečana, Novog Pazara i Leposavića. Krenuli su onda u „seobu”, tražeći prostor gde ima „dosta zemlje i vode”.

Za nama ostaje zaselak Baraći, kod njih ćemo po povratku. Na uskom putu, ne srećemo nikog. Krivine se smenjuju, a vidik puca dole ka reci, ka kućama iz čijih odžaka vetar raznosi dim na Crkvu Vaskrsenje Hristovo. Tu se za svaki crkveni praznik okupljaju žitelji iz cele Jošanice, Leposavića i Ibarske doline.

„Dobar dan, dobro nam došli”, na vratima nas dočekuje Ljubinko Milisavljević, starina od 92 leta. Jedan je od dvoje najstarijih žitelja u leposavićkoj opštini. Dočekuju nas i sin Vitomir (69) i supruga mu Tanasija (62) .

Nekada je u zaseoku bilo 24 seljana, sada samo četvoro. Svi Milosavljevići. „Znam da sam najstariji ovde, ali i znam da je i  samo jedna  žena u opštini starija od mene. Zdrav sam, od juče me šaka zabolela, otekla, ali donela su mi deca lekove. Ne daju mi da radim, a ja ne mogu dokon da sedim. Sekao sam neka drva”,  govori Ljubinko, dok sedi na kauču, a sin i snaja nas služe rakijom, kako se domaćinski ovde i dočekuje, i pride kafom i kolačima.

„Ovde smo, na ovoj zemlji 116 godina. Moj pradeda Milisav je ovde došao sa šest sinova. Došli smo iz Crveni, pa se tako i ovaj zaseok po nama  zove – Crvenci. Išlo se nekada tako za zemljom. Imamo devet hektara. Radilo se mnogo na zemlji, a šuma se štedela. Sećam se da se nije kao danas do kasno u noć sedeo. Nisu se trošila drva kao sada. A i uz petrolejku smo stasavali. Tek negde na početku sedamdesetih godina prošlog veka stigla nam je struja. Kupovao se gas, silazilo se na pijacu u Leposaviću  za so, šećer, a ostalo smo sve imali. Ja sam 37 godina radio u državnoj službi, u Šumskom gazdinstvu”, govori smireno, razgovetno Ljubinko, starina koji i sad pomaže u bašti, u zasadima voćaka, nadgleda pčelinjake...

Stoku odavno nema. Kokoške gaji, a nekada je u Ljubinkovoj štali bilo 18 goveda. Torovi puni ovaca... jaganjaca, puni kočaci svinja.

Supruga mu je preminula pre deset godina, ali tu su sin i snaja koji mu skoro svakog dana dolaze. Uvek ima spremljenu hranu, opranu i opeglanu odeću. Vreme odmiče, iz tople sobe izlazimo napolje. Dvorište ozelenelo, trava već pokošena.  Na nadmorskoj visini od 600 metara, gde uspeva sve od pšenice i kukuruza do dinje i bostana, dunuo je opet vetar nošen sitnom kišom koja bode oči.

Silazimo niz asfalt, dok nam za leđima ostaje Gradac, brdo gde je po predanju u jednoj od stena ostao trag stope Marka Kraljevića. Ozelenele posejane njive, šljivaci okrečeni... dole iz reke, s puta odjekuju točkovi „Trepčinog” kamiona.

Ponovo smo pred kućom supružnika Zorana i Milene Barać,  kojima teče 78. godina. „Nismo se podugo videli”, uglas izgovoriše, dok nas uvode u toplu sobu kuće čatmare, kojoj je više od jednog veka. „Da kažem da smo zdravo! Idemo kod lekara, vode nas deca. Godine idu, a mi sve manje možemo da radimo”, opet uglas govore Zoran i Milena, dok bubnji šporet, a  napolju ko da  januar pišti.

Silazimo preko naherenog mosta, prolazimo pored škole, u kojoj je nekada bilo i 50 đaka. Čak ni auto pripadnika Rosu, koji ovde danonoćno  šparta, nije naišao. Ne sretosmo ni vozilo Kfora,  iako je tu na samo stotinak metara od ušća Jošanice u Ibar baza „Noting hil”.