Stvaranje poželjne utopije

U beogradskoj galeriji Rima (Pariska 8) za večeras u 19 časova zakazano je otvaranje izložbe Perice Donkova „Cinema Utopia”. Laureat „Politikine” nagrade (2019) predstaviće na ovoj postavci novi ciklus slika nastajao u vremenu između 2021. i 2023. godine. Reč je o apstraktnim, geometrizovanim slikama, izrazu karakterističnom za dosadašnje Donkovljevo stvaralaštvo, ali sa uočljivim promenama u koloritu.

Vašu izložbu, tačnije seriju najnovijih radova, naslovili ste „Cinema Utopia”, umetnik ste koji svojim delima na specifičan način svedoči o vremenu u kome živimo, da li ste u „ovom bioskopu”, zagledavši se u sebe, težili dosezanju neke vrste utopije?

Radovi pred nama nastaju u vrlo specifičnom vremenu svetske pandemije, lokdaun nas je zatvorio u naše životne prostore, izolovao i na taj način uputio na nas same, na razmišljanje o smislu i svrsishodnosti našeg postojanja, te velikoj ranjivosti i krhkosti u biološkoj sferi. Zagledan u sebe počinjem rad na ciklusu slika koji se ispostavlja kao neka vrsta „repetitivnog rituala”, koji će mi omogućiti da stvorim „intimnu utopiju”, odbrambeni mehanizam od vremena pandemije.

Zašto na simbolici broja sedam temeljite unutrašnju dinamiku novih slika ?

Broj sedam je izvorno broj koji označava i u fizičkom i u duhovnom smislu celovitost, buđenje i neku vrstu težnje ka savršenstvu, povezan je sa mističnim i onostranim iskustvima, skoro pa utopistička fantazija koju priželjkujem i sledim, poput mojih ritualnih obrazaca na slikama. Sedam je moj mali umetnički eksperiment koji teži apsolutnom i uzvišenom, što je možda, ma gotovo sam siguran, samo u domenu stvaranja utopije kakva je ostvariva možda samo u umetnikovom razmatranju i tumačenju.

Značenje i simbolika broja sedam u mojim radovima je u zaokruženosti i celovitosti repetitivnog ciklusa, sveukupnosti kretanja i dinamike, nešto kao sedam etapa duhovnog pročišćenja, u šta verujem zajedno sa svim alhemičarima. U simbolici broja sedam vidimo uzvišene oblasti postojanja, slepu veru i duh koji teži kreativnosti i istraživanjima. Sedmica predstavlja ličnost zagledanu u sebe, usamljenika koji traga i pokušava da dosegne istinu, što je naravno apsolutna utopija, ali ne ona koja možda liči na neku vrstu destrukcije, već je konstruktivna u svom poetskom zanosu.

Kakav efekat želite da postignete u doživljaju posmatrača ovim ponavljajućim, repetitivnim obrascima?

Svesno naglašenim repetitivnim ritmom slika, koje komponujem u ambijentalnu celinu, sugerišem posmatraču da redefiniše prostor, rečeni ambijent, skoro do granica apsurdnosti. „Ili će repetitivni impulsi dobiti linearnu projekciju i ošamariti posmatrača svojom besmislenom beskorisnošću ili će taj isti impuls dostići kritično ubrzanje i izbaciti ga preko granica apsurda u mogućnost da zamisli drugu stvarnost, drugi viši, sistem vrednosti”, kako u tekstu kataloga navodi Nevena Martinović.

U najnovijim radovima, nastalim u vreme pandemije, napuštate uobičajeni kolorit sive i crne, kako je došlo do ovog odstupanja?

Odstupanje od ovog kolorita jednostavno se desilo i ovladalo je prostorom mojih slika kao neka vrsta pozicije koja remeti, a u isto vreme i naglašava idealni poredak ponavljajućih elemenata slike. Sve je to mogući rezultat čulnosti umetnika koja mu obezbeđuje neku vrstu optimističnog proreza u vremenima konfuzije, nestabilnosti i svakojake nesigurnosti. Galerijski prostor, iz dva dela, omogućio mi je da zamišljenu ambijentalnu postavku i u bojeno-značenjskom smislu podelim po nivoima galerije, gornji – zemaljski sa adekvatnim koloritom materijalne ovodnevnice, i donji koji je područje nesvesnog, kontemplativnog i duhovnog-oniričnog u biti, sa adekvatnim bojenim durskim spektrom od tamnih ultramarina do dubokih tonova ljubičastih.

Da li ste ovim ciklusom možda otvorili nova vrata u svom budućem stvaralaštvu ?

Postavka u galerijskom prostoru Rima može da se sagledava, u svom strukturalnom kretanju, od slike građene grubom materijom, do najnovijih slika građenih lazurnim, skoro akvarelskim namazima. Dugo sam se pitao i nameravao, svestan svog „rukopisnog koda”, da stvorim ubedljivo i snažno delo bez uobičajne materijske podloge koja je možda postala neka vrsta rutine. Mišljenja sam da osvešćen autor mora da stvori uslove i postavi drugačiju tačku gledanja, okrene argumente protiv sebe i zaroni duboko u strukturu slike, stvarajući novu platformu sa koje će sagledavati svoje okruženje i sebe u njemu kao jednu neponovljivu ali poželjnu utopiju.