Tragedija današnjeg školstva

Veliki deo domaće javnosti veoma je neprijatno iznenadila i uznemirila vest o jezivom zločinu koji se dogodio u beogradskoj OŠ „Vladislav Ribnikar”. Da li je ovo cena sadašnjih devalviranih i uništenih društvenih vrednosti, loše, nakaradne reforme celog prosvetnog sistema započete posle kontrarevolucije 5. oktobra 2000. godine, pogubne uređivačke politike postojećih TV medija što često emituju rđave programske sadržaje koji obiluju nasiljem i ubistvima ili nečeg drugog?

Čudno je da je učenik K. K. bio odličan đak, muzički talentovan (svirao violinu), po rečima jedne drugarice iz razreda „lepo vaspitan”, sin intelektualca, uglednog radiologa. Možda je dugo trpeo vršnjačko nasilje (koje mnogi direktori škola tolerišu i ne rešavaju), možda su ga u toj školi maltretirali, ponižavali, ismejavali?

Postavlja se pitanje ko je, zapravo, glavni krivac. Ko je i zašto ukinuo vaspitnu funkciju školskog sistema? Zar osnovni zadatak i cilj prosvete i prosvetnih radnika, osim da obrazuju generacije, nije istovremeno i vaspitanje omladine? Čast izuzecima u prosveti, koji, poput divnog profesora kakav je bio npr. Kosta Vujić, uče đake i poštenju, časti, moralu, dostojanstvu, solidarnosti, humanosti, slobodoljubivosti, da postanu ne samo obrazovani, već – dobri ljudi.

Danas je, nažalost, veći deo naše omladine na stranputici, jer elektronski mediji i pojedine društvene mreže plasiraju i promovišu poroke, nekulturu i devijantne pojave, uvezene sa Zapada, kao društveno poželjan i normalan model ponašanja, što je nedopustivo. U svakom društvu, pa i u našem, glavni izvor problema potiče sa vrha piramide. Smatram da bi sadašnji funkcioneri Ministarstva prosvete trebalo kolektivno da podnesu ostavku, baš kao i rukovodstvo pomenute škole. Od vrha brda se formira lavina, zar ne?

Vesna Milunović,
dipl. politikolog, Novi Beograd