Dešešeljizacija radikala

Zašto je Tomislavu Nikoliću bilo potrebno toliko dugo da se raziđe sa Vojislavom Šešeljom? Nikolić je, kako je „Politika” objavila, u maju ponudio ostavku Šešelju, a nesporazumi i sukobi između njih dvojice imaju predistoriju dugu bar godinu dana. Ako po strani ostavimo razloge lične prirode (Nikolić i Šešelj su kumovi), moglo bi se reći da je Nikolićeva trpeljivost proizvod Šešeljevog boravka u Hagu. Tu nije reč samo o ljudskom gestu i poštovanju partijskog kolege i prijatelja koji se nalazi u nevolji. Na simboličkoj ravni, lider stranke koji se nalazi u zatvoru, koji je u pravnom i fizičkom smislu nemoćan, ima veću moć od šefa stranke kome su ruke odrešene. Samim tim što je u zatvoru, Šešelj je za radikale (ali ne samo za njih) već žrtva: da mu je Nikolić okrenuo leđa, Šešelj bi stekao status mučenika, a Nikolić Jude. To bi po Nikolića bilo produktivno taman koliko bi za Afrički nacionalni kongres bilo dobro da se odrekao Nelsona Mandele dok je bio utamničen.

Šešelj i njegova politička ostavština bili su teret za Nikolića, ali su mu oni istovremeno bili i adut u biračkom telu. Nikolićevih dva miliona glasova na predsedničkim izborima ne bi bilo bez prethodnih milion glasova koje je osvojio Šešelj. Niti su Nikoliću pred frustriranim biračima odmagale Šešeljeve advokatske bravure u Hagu i status mučenika koji svakako uživa u radikalskim očima. Naprotiv.

Nikolić je morao da ode sa svoje funkcije da bi dočekao da čuje od svojih protivnika ono što je već nekoliko godina očigledno. Tako je Nada Kolundžija izjavila da je Nikolić pokušao da reformiše SRS. Iako nije bio lišen primitivizma, ekstremnih i neprihvatljivih izjava i predloga, rečnik radikala s Nikolićem na čelu bio je siromašniji za „veliku Srbiju”, hleb od tri dinara, za strane agente i izdajnike koji su prodali Srbiju, vojsku koja će oslobađati Kosovo. Šešelj kao da je činio sve da Srbija bude društvo na ivici sukoba, a on u njegovom središtu; Nikolić je protekle četiri godine sukobe gurao što dalje i od sebe i od Srbije.

Nikolić je u znatnoj meri uspeo da dešešeljizuje SRS. On je možda bolje i od Borisa Tadića i Vojislava Koštunice razumeo na koji način i kojom brzinom „gubitnici u tranziciji” mogu da prihvate one ideje koje su im strane. Otuda je bilo moguće da sa pozitivnim posledicama po rejting, stranka koja je bila ogorčeni protivnik saradnje sa Zapadom postane evroskeptična, a zatim i stranka koja je otvoreno zagovarala ulazak u EU.

Taj proces dešešeljizacije je bio moguć zato što je Nikolić Šešelja i njegove ideje „sahranjivao” pod lovorikama. Nemoguće je pronaći jednu Nikolićevu izjavu u kojoj se kaže da je Šešelj pogrešnoradio; naprotiv, on je do juna ove godine (a i tada je samo obelodanio da postoje nesporazumi između njih dvojice) o Šešelju uvek govorio u superlativima, jer jeon za Nikolića, kako je sam rekao, bio političar od kojeg je sve naučio. Ali, dok je to govorio, većinu stvari koje je činio njegov učitelj nikada ne bi uradio. I gurao uz to učitelja u ćošak.

Paradoks je u tome što se proevropski blok nadao pre pet godina da će problem uspona radikala biti rešen tako što će Šešelj biti eksportovan u Hag. Danas se nada da će popularnost radikala biti rešena tako što će Šešelj biti vraćen iz Haga. Njegov dolazak očekuje i predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, koja je rekla da je „vrlo realno da se Šešelj uskoro vrati u zemlju”.

Na sajtuB92, na kojem se mora duboko zaorati da bi se pronašla lepa reč o radikalima, o Tomislavu Nikoliću juče se moglo pročitati da je reč o „talentovanom čoveku”, da je u pitanju „čovek koji živi u realnosti”, političaru koji je „hteo da napravi civilizovanu desničarsku partiju”, da je nepristrasni posmatrač u njemu mogao da vidi „srpskog domaćina koji je na okupu držao svoju porodicu”. Dan ranije lider LSV Nenad Čanak je rekao da će Nikolićeva ostavka izazvati „velike simpatije” kod prodemokratskih snaga i u međunarodnoj zajednici. Šefica poslaničke grupe demokrata Nada Kolundžija rekla je da bi odlazak iz politike „bila šteta za jednog političara formata kao što je Nikolić” i da bi sa njegovim odlaskom štetu pretrpeo SRS, a „srpsko društvo ostalo dublje podeljeno”. Uopšte, onaj deo javnosti koji nazivamo proevropskim pokazao je znake solidarnosti sa Nikolićem, u nadi da će on uspeti da odvuče deo radikala sa sobom.

Ipak, nije prošlo toliko vremena da bi se zaboravile kampanje proevropskih snaga za predsedničke i parlamentarne izbore. U njima Nikolić nije bio ni reformista, ni srpski domaćin, ni realan čovek. U tim kampanjama je pobeda Nikolića i njegove stranke značila isto što i „povratak u devedesete”. Iako nije nužno verovati da je iskazano saosećanje političkih suparnika bivšeg lidera radikala neiskreno, ono je u osnovi licemerno. Nikolić danas nije ništa drugačiji od Nikolića od pre osam meseci. Nije drugačiji ni od onoga od pre četiri godine, a ponajmanje od Nikolića od pre dva meseca koji je imao nameru da formira vlast u Beogradu. Da je sadašnja vladajuća koalicija dozvolila radikalima taj komad vlasti, Nikolić bi bio daleko spremniji za udar iz Haga.Ali, Nikolić, izgleda, nije bio dovoljno „reformisan”.

-----------------------------------------------------------

Nije poraz, ali je težak udarac

- To što se dešava u SRS nije poraz, ali jeste težak udarac za desnicu. Desnica je najavljivala da bi jesen trebalo da bude vreme za ujedinjenje opozicije, a mi sada vidimo da jedna od ključnih stranaka desnice trpi ozbiljne unutrašnje potrese - kaže sociolog Vladimir Vuletić.

On smatra darascep među radikalima ne predstavlja pobedu proevropskih snaga.

- O pobedi bi se moglo govoriti da su se ostvarile Nikolićeve najave da će SRS podržati ratifikovanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Sa onim što se dogodilo među radikalima, ideja je pobedila, ali će se Srbija još izvesno vreme baviti pitanjem - Evropa, za i protiv.

Kao i Slobodan Antonić, analitičar sa suprotnim političkim pogledima, i Vuletić smatra da je desnici (odnosno, suverenistima kako ih naziva Antonić) ponestalo ideja o načinu na koji treba rešavati državne probleme.

„Tvrda nacionalistička struja zastupa ideje koje nemaju uporišta u stvarnosti.One nisu konstruktivne i ne korespondiraju sa glavnim međunarodnim tokovima i mestu koje Srbija ima. Na primer, odgovor Srbije na priznavanje Kosova ograničilo je ionako skučen manevarski prostor za delovanje. I u tom smislu desnica se nalazi u krizi", kaže Vuletić.