Tajna istorija Nemanjinog pečata

Pečat velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjić, koji je trebalo da se nađe na Aukciji kuće „Artemide aste” iz San Marina, otkupljen je za Istorijski muzej Srbije. Podatak da će se ovaj artefakt naći na aukciji „procurio” je zahvaljujući sajtu Srpska srednjovekovna istorija, odnosno istoričarima Petru Nešiću i Bogdanu Pantiću. Kako se klupko dalje odmotavalo, govori istoričar Petar Nešić.

Jedan ste od urednika sajta „Srpska srednjovekovna istorija” i prvi ste doznali da se ovaj arheološki artefakt nalazi na aukciji. Kako ste došli do te informacije?

Radi potpune istine, ne zna se ko je tačno od ljudi u Srbiji prvi saznao da se pomenuti pečat našao na aukciji. Redovno pratim sajtove aukcijskih kuća, pa sam tako pratio i sajt aukcijske kuće „Artemide aste”. Početkom aprila je objavljena aukcija i tada sam saznao za pečat, kao i drugi ljudi koji su pratili tu aukciju. Sa kolekcionarom Željkom Kneževićem sam utvrdio da se najverovatnije radi o originalnom pečatu, na osnovu njegovih fizičkih karakteristika i upoređivanjem sa drugim pečatima iz 12. veka. Sajt „Srpska srednjovekovna istorija” je zatim prvi objavio vest da će se taj pečat naći na aukciji i tada smo pozvali nadležne institucije da ga kupe. Stručna i šira javnost je podržala naš predlog, a veoma brzo su nam iz Istorijskog muzeja Srbije (IMS) javili da oni rade na tome da kupe pečat.

Na koji način ovakvi predmeti dospevaju u inostrane aukcijske kuće?

Aukcijske kuće od vlasnika predmeta traže dokaz o vlasništvu i samo uz odgovarajući dokument predmet može da se nađe na aukciji. One su sa pravne strane sigurne i zaštićene. Kako je pak neki predmet koji se našao na aukciji došao u posed vlasnika, to je drugo i mnogo zanimljivije pitanje. Svaki predmet ima svoju istoriju, odnosno svaki je priča za sebe. Konkretno, mi ne znamo kako je ovaj pečat Stefana Nemanje došao u posed trenutnog vlasnika, o kome mi nemamo podatke. Neki predmeti u posed vlasnika dolaze legalnim putem (kupovina, poklon, nasledstvo), a neki krađom ili nezakonitim iznošenjem iz zemlje u kojoj su pronađeni. Ovaj drugi slučaj je čest u Republici Srbiji, koja je puna „divljih” arheologa. Oni pronalaze vredne predmete i ne predaju ih vlastima naše zemlje, nego ih prodaju na crnom tržištu. Možda je pečat Stefana Nemanje 800 godina legalnim putem menjao vlasnike, pa je trenutni vlasnik rešio da unovči njegovu vrednost. Možda je pečat ukraden više puta, možda je nedavno nelegalno iznet iz Srbije. Nažalost, njegovu punu istoriju najverovatnije nikada nećemo saznati. Nadamo se da će Istorijski muzej Srbije saznati više informacija o pečatu kada ga bude preuzeo. Ako saznamo nešto o njegovoj istoriji u poslednjih nekoliko godina ili decenija, možemo da budemo veoma zadovoljni, sve preko toga bi bio veliki plus.

Kako vi komentarišete ustupak aukcijske kuće da povuče predmet sa aukcije? Koliko je to česta pojava?

Istorijski muzej Srbije je odlično postupio što je pitao Aukcijsku kuću „Artemide aste” da li bi kontaktirala sa vlasnikom pečata i pitala ga hoće li da proda pečat van aukcije, u privatnom dogovoru, zbog izuzetne kulturno-istorijske vrednosti tog predmeta. Nije uobičajeno da aukcijske kuće izlaze u susret takvim molbama, ali ovaj put je očigledno napravljen izuzetak. Predstavnici aukcijske kuće i vlasnik pečata Stefana Nemanje su očigledno razumeli da pečat treba da bude u muzeju, a ne u nečijoj privatnoj kolekciji. Verujem da je to razlog što je aukcijska kuća izašla u susret molbi Istorijskog muzeja Srbije i što je vlasnik povukao pečat sa aukcije i direktno ga prodao IMS-u. Takođe, izgleda da je novčana ponuda koju je dobio za pečat bila zadovoljavajuća. Mi još ne znamo koliko je pečat plaćen, njegova početna cena je bila 1.000 evra, a vrednost poslednje ponude za pečat u predaukciji (pribid) iznosila je 8.500 evra, odnosno osam i po puta više od prvobitne cene. Već sa tim iznosom je vlasnik mogao da bude veoma zadovoljan, a mislim da je dobio i više od toga. Aukcijskoj kući treba da budemo zahvalni što je prepoznala o kakvoj situaciji se radi i što je ispunila molbu Istorijskog muzeja Srbije, a vlasniku pečata što je prihvatio ponudu i prodao pečat na ovaj način IMS-u, jer niko ne može da garantuje da se na aukciji ne bi pojavio neki veoma imućni kolekcionar koji bi bio spreman da izdvoji više novca od bilo kojeg drugog ponuđača, uključujući i predstavnika IMS-a.

Kada je osnovan sajt „Srpska srednjovekovna istorija” i šta je njegova osnovna misija?

Moj kolega Bogdan Pantić i ja smo pokrenuli sajt „Srpska srednjovekovna istorija” u septembru 2021. godine. To je bio logičan korak u razvoju našeg projekta koji se zove „Srpska srednjovekovna istorija”, a koji je započet 2019. godine na našim nalozima na društvenim mrežama na „Fejsbuku” i „Instagramu”. Cilj nam je da učimo širu domaću i stranu javnost srpskoj srednjovekovnoj istoriji, da ih obaveštavamo o svim događajima (predavanjima, izložbama, promocijama) u vezi sa tim značajnim periodom naše istorije, kao i da alarmiramo javnost kada je ugroženo srpsko kulturno nasleđe, kao na primer u slučaju prošlogodišnjeg uništavanja lokaliteta Latinska crkva sa grobljem u Novom Pazaru, ili kada se neki vredan predmet iz srpske istorije nađe na aukciji u inostranstvu. Neki kažu da nam za sada dobro ide, i te reči, kao i naš dosadašnji rad, nas obavezuju da nastavimo da budemo vredni i aktivni i da odgovorno obavljamo svoj volonterski posao.