NATO je u nesaglasju s vremenom

Zapadna vojna alijansa, oličena prevashodno u američkoj vojnoj moći, našla se suočena s problemima koji suštinski utiču na njen opstanak. Toga su svesni mnogi, pa čak i u samom srcu organizacije – u Briselu. Ono što je kreirano s jasnom namerom da ispuni istorijske ideje Napoleona, Hitlera i sličnih, a to su vojni i svaki drugi prodor ka Uralu i gaženje velikih ruskih prostora, dovedeno je ozbiljno u sumnju.

U Evropi sve više prevladava mišljenje da članstvo u NATO-u, pa i u drugim sličnim glomaznim vojnim asocijacijama, nije jedini put ka opštem miru. Međusobna ekonomska zavisnost i saradnja daleko su perspektivniji. I jeftiniji. Izdvajati dva odsto sopstvenog godišnjeg budžeta u pumpanje američke vojne industrije malo kome je danas privlačno. Još manje je to faktičko dovlačenje potencijalnog protivnika na sopstvene granice. A upravo to je rezultat prodora alijanse na istok i uništavanja tzv. bafer zone prema Rusiji, oličene u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Belorusiji…

Takođe, objektivni gubitak nemalog dela suvereniteta svake zemlje ponaosob, i to onog suštinskog, vezanog za bezbednost, malo kome ide u prilog. Podsetimo, armijama zemalja članica vojnog saveza ne upravlja se iz domaćih generalštabova nego iz centralnog, u kojem ni reč pojedinca pa tako ni specifični interesi, nemaju veliku snagu. A to znači i obavezu kupovanja naoružanja (potrebnog ili ne) samo iz izvora i po cenama koje odredi zajednička komanda. Ona u Vašingtonu i Briselu. I, ne na kraju, zašto bi neko iz npr: Austrije, Slovačke, Belgije… išao da gine na istoku Evrope, ili bilo gde u svetu, zato što nešto takvo odgovara američkim generalima koji za to vreme sede u miru, daleko od bojišta.

Podsetimo, NATO i nije stvoren kako bi obezbedio sigurnost u Evropi iz vremena po okončanju Drugog svetskog rata. Objektivno, Starom kontinentu u poratnom rasporedu moći niko i nije mogao da preti. Ni ratom oslabljeni SSSR, ni Kina, ni bilo koja država iz Afrike, Azije, Južne Amerike. Opasnost je pretila isključivo od strane SAD, koje su kao jedna od pobednica na evropskom terenu zadržale raspoređene desetine hiljada svojih vojnika pod punom borbenom opremom, spremnih da intervenišu u svakom trenutku i bez namere da se jednoga dana vrate kućama. Pojedine zemlje, posebno poražena Nemačka, bile su praktično pod punom okupacijom, pretvorene u klasične američke ili sovjetske vojne baze. Na istočnoj strani kontinenta nije bilo ništa drugačije. Samo su posledice prohujalog rata bile još vidljivije.

Nestankom SSSR-a i nastankom nove Rusije okolnosti su se promenile. Bezbednost je postala zajednička briga obeju do tada ideološki podeljenih strana. Evropske zemlje su brzo shvatile da pare koje izdvajaju za naoružanje NATO-a baš i nisu dobra investicija. Pogotovo što su odlazile, uglavnom, u džepove američkih proizvođača čijim standardima je sve i podređeno. Ali saradnja na relaciji Zapad–Istok danas nije stvar dobre volje, već nasušna potreba.

U tom novom rasporedu uloga SAD ozbiljno je dovedena u pitanje. Rat u Ukrajini pokazao se zato kao dobar povod za obnavljanje dominacije prekoatlantskog moćnika. Počelo je državnim udarom 2014, kada su na vlast u Kijevu došli otvoreno proamerički (ne i proevropski) nastrojeni političari. Ponovo je oživljen hladnoratovski koncept podele kontinenta.

Evropljani su se našli zbunjeni, ugrožen im je mir na koji su se tokom decenija navikli, a za koji su verovali da su ga obezbedili pobedom nad Hitlerom. Zaboravili su da su im taj mir doneli pre svega sovjetski i američki vojnici, a da je učešće lokalnih oslobodilačkih pokreta bilo najčešće tek simbolično. Kao da je došlo vreme za naplatu računa.

U trenutku kada se ceo svet otvara, Evropa se povlači u ideološku ljušturu, sličnu onoj iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Ali glomazni vojni savezi više nisu rešenje. U nedostatku ideološke komponente pojedine zemlje okreću se dobrosusedstvu s korenima nekadašnjih zajedništava zasnovanih na istorijskim korenima, religiji, vekovnom toku društvenih promena… Potrebna je nova obnova. Objektivno mlak odziv većine evropskih članica na pozive iz Brisela u novi boj protiv Rusije zato je malo koga iznenadio. Iako je propaganda koju su poveli elektronski mediji bila jača nego ikada dosad.

A onda se u sve uplela – Kina. Evropljani su se suočili s mogućnošću da ratuju protiv zemalja koje su za njih same od životne važnosti. Zatvoriti dotok ruskih energenata i kineske potrošne robe značilo bi omču oko sopstvenog vrata. I sve to samo zarad želje Amerikanaca da se posle poraza u Vijetnamu, Iraku, Siriji, Avganistanu… još malo igraju rata. I to preko tuđih leđa. Stvaranje AUKUS-a (vojnog saveza SAD, Velike Britanije i Australije) samo je uverilo Evropljane da im se sprema ratovanje za tuđe interese.