Mirna i sigurna ruka i u 85. godini

Moj život potpuno se preokrenuo i dobio jedan novi smisao onog trenutka kada je davno, pre više od 40 godina, jedan moj blizak rođak doneo iz Afrike suvenir, odnosno masku od drveta koja mi je privukla pažnju. U to vreme još sam aktivno radio, bio sam auto-mehaničar u Nišu, ali sam, držeći tu zanimljivu masku u rukama sebi postavio pitanje da li i ja mogu nešto slično da napravim. Posle kraćeg razmišljanja našao sam kvalitetan komad drveta i počeo. Malo-pomalo, u početku i s dosta nesigurnosti, počeo sam da obrađujem drvo iako u to vreme nisam imao adekvatan alat. Od tog komada drveta i na osnovu te maske iz Afrike, za koju priznajem da mi je bila velika inspiracija, napravio sam ono što sam zamislio u svojoj glavi. Od tog trenutka, od te prve maske koju sam izradio u drvetu do današnjeg dana živim s drvetom i duborezom.

Ovim rečima počeo je razgovor za „Politikin Magazin” Blagoje Blagojević, starina zašla u 85. godinu, penzioner iz Niša, koji se odmah posle prestanka aktivnog rada u auto-mehaničarskoj radionici preselio u prelepo Zaplanje iznad Gadžinog Hana, nedaleko od Niša, u selo Donji Barbeš. On je jedan od malobrojnih duborezaca na jugu Srbije.

Ikone u drvetu

– U jednom trenutku velika mi je želja bila da klešem kamen i da izrađujem kamene skulpture. Odustao sam iz samo jednog razloga – u okolini Gadžinog Hana nema kvalitetnog kamena. Ponekad i sada uradim pokoju skulpturu u kamenu, onako, za svoju dušu, ali mi je drvo ipak u prvom planu. Verujte da nikada nisam brojao, niti bih sa sigurnošću mogao da kažem koliko sam dosad duboreza i skulptura u drvetu uradio – kaže naš sagovornik.

Krenuo je najpre s rezbarenjem likova majki s decom i to je kod velikog broja njegovih prijatelja i poznanika izazvalo posebno zanimanje i zainteresovanost, što mu je dalo podstrek da nastavi.

– Učlanio sam se u Udruženje umetnika amatera u Nišu, posle čega je sve postalo drugačije, a priznajem i ozbiljnije. Veoma često poslednjih godina kod mene dolaze i znani i neznani ne samo da vide moja dela, već i da naruče ikonu u drvetu. Jednostavno, naš čovek voli da ima nešto tako u svom domu, kao znamenje u svojoj kući.

Posle decenija stvaralaštva, pre izvesnog vremena Blagojević je u niškom Domu Vojske imao samostalnu izložbu radova, koja je privukla izuzetnu pažnju javnosti. Na izložbi je prikazano sedamdesetak njegovih duboreza. S umetnicima amaterima učestvovao je na brojnim izložbama i manifestacijama kulture u Nišu i gradovima srpskog juga i jugoistoka.

Objašnjava starina, koga svi zovu deda Blagoje, da ima svoju tehniku rezbarenja i duboreza:

– Ja sam prvih godina duborez radio samo noževima koje bih sam pravio. Kasnije sam mnogo toga naučio od jednog samoukog starijeg komšije, koji je kroz godine rada stekao izuzetno iskustvo. Sve mi je to preneo, ništa nije krio od mene. Zahvalan sam mu jer sam od njegovih dobijenih saveta savladao gotovo sve finese rezbarstva i duboreza. Za duborez koristim obično dvadesetak različitih noževa, ali prvenstveno one koji su najoštriji. Drvo se lako obrađuje, nego ja s godinama polako počinjem da gubim dobar vid. Uglavnom uradim maltene 90 odsto onoga što je potrebno. Spremam se za intervenciju i nadam se da ću posle operacije oka ponovo moći da radim stopostotno. Sada je, ipak, najvažnije da je ruka još uvek mirna i sigurna.

Seća se Blagoje kako je dugo bio preokupiran rezbarenjem sirena, i to u kamenu:

Sirene s Južne Morave

– Inspiraciju da klešem figure sirena dobio sam nakon što sam kraj Južne Morave pronašao neobičan okrugao kamen, crn s belom „košuljicom”, i koji sam doneo svojoj kući. Posmatrao sam ga, okretao i počeo da klešem. Od tog moravskog kamena napravio sam figuru, za koju su svi čim bi je ugledali govorili da je „sirena” ili „sirenko”. Sada imam dvadesetak tih figura, koje predstavljaju moju malu i ličnu zbirku i mini-izložbu. Neke od sirena nalaze se u Švedskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, Francuskoj i drugim zemljama Evrope, koje su naši ljudi, koji žive u Evropi, kupili od njega.

Novac koji je dobijao ulagao je u kupovinu različitih vrsta drveta. Kako kaže, sada najviše koristi lipu, jovu i „mekša”.

Blagojević ne krije da bi voleo da makar jedan od dvojice sinova nastavi njegovim stopama. Ističe da su talentovani, da imaju dar za umetnost, ali da zasad još nisu posebno zainteresovani za rezbarstvo i duborez. No, možda će vremenom i sami da shvate da treba da ga naslede... Jer, ono što je njegovih ruku delo, ipak ima veliku i posebnu umetničku vrednost.