Posmatrajte svoje dete

Za sve vas koji me pitate za pogled na ova stravična dešavanja i tražite razgovor ili savet za svoju decu, porodicu, sebe, imam vest – ne postoji trenutna terapija i izlečenje od stanja u kojem smo.

Da mogu da utičem, volela bih da svi televizijski kanali i skoro svaka novinarska objava, po ceo dan, ne ukazuju pažnju ovim događajima jer deca u pubertetu i adolescenti, pa i stariji željni pažnje, u ovome vide način da pažnju i prepoznatljivost u društvu potraže na slične načine.

Za to vreme, da mogu, uvela bih vanredno stanje za uzrast od devet pa makar do 23 godine, najmanje 20 dana – da im se misli i stavovi razbistre. A za to vreme bih obavezala roditelje da im zabrane dotok bilo kakvih informacija putem televizije ili telefona.

Pa bi imali priliku i da saslušaju svoje dete i da ga upoznaju. Pa bi i oni koji ne poznaju svoju decu ili beže od toga da ih upoznaju, upoznali i svoje dete i njihove vršnjake, a i sebe kao roditelja. Naravno, oni koji su spremni za to.

Što se tiče odgovornosti, decidno ću reći da su roditelji prvi odgovorni za dete, sve dok to njihovo dete ne postane roditelj. I šta god da je nečije i moje lično mišljenje o društvu u kojem živimo, niko mi ne može reći da „svi pucaju” i da „niko nije normalan”, jer „svi smo deo ovog društva”.

Uslove u kojima živimo sami gradimo ili sami biramo i stvarno je teško više slušati osude sa svih strana dok i sami ne preuzimamo odgovornost. Dakle, deca su pre ulaska i nakon izlaska iz bilo kog kolektiva ili sistema – naša i samo naša odgovornost.

Ne želim da čujem nijednog roditelja da je rekao – nisam ništa primetio/primetila kod svog deteta. Pa niste, jer i ne gledate, ne posmatrate svoje dete.

Nakon ove vanredne situacije postepeno bih vraćala našu decu u normalne tokove, pod budnim okom porodice i sistema u kojem borave. Potrebna je stalna razmena informacija.

A kada smo kod razmene informacija, ostavite „vajber” i ostale internet grupe, jer ako imate vremena za kucanje poruka, imate i za šetnju ili topao napitak s makar dva roditelja drugara vaše dece.

Šta to znači? Znači da nećete biti prepušteni suvoparnom prijemu i individualnim stavovima i impresijama na pročitane poruke, već ćete od razmene informacija s drugim roditeljem čije dete poznaje vaše dete vrlo realno imati sliku kakvo je njegovo socijalno okruženje, kao i kakvo je vaše dete u tom okruženju.

Što se tiče ovih nemilih događaja, u Boga se nadam da će nam dati snage da vratimo ono što nam već decenijama fali – da porodica opet postane osnovna ćelija društva.

Volim uvek svojim roditeljima da kažem – pazite kako gajite decu jer ćemo nemoćni i bolesni pasti baš u njihove ruke!

Za reformu i oporavak društva i svesti jedne nacije ili naroda treba daleko više od restriktivnih i trenutnih rešenja. Za očuvanje porodice treba mnogo više od jednokratnih i povremenih socijalnih pomoći. Potrebni su svest i zrelost roditelja da budu roditelji! To nikada nije bilo jednostavno i svako vreme je nosilo svoju težinu.

Ne možemo se izopštiti iz vremenskog toka u kome jesmo, jer to onda moramo očekivati od svih ostalih naroda. Ali šta je potrebno da se uradi? Vratiti volju našim građanima da ostanu deo ovog društva i da unapređuju baš ovo društvo, da vole svoju veru, naciju, državu, kulturu, jezik i sve ostalo što je Srbija.

A kako? Tako što će svi zakoni i sve institucije biti podređene tom cilju.

Šta sejete to vam i niče!

Ako javno ne budemo isticali i slavili uzorne primere, uspehe, divne i pametne pojedince i grupe, i ako se stalno budemo bavili problemima, vrednosnim rasulom, degradacijom razuma i ostalim negativnim pojavama ovog vremena, za nekoliko decenija ćemo imati naciju staraca koja čeka da izumre.

Na pitanje kako to izvesti, mogu da se bavim samo svojom strukom. Reforma školstva bi trebalo, između ostalog, obavezno da sadrži:

– vraćanje ugleda strukama koje se bave radom s decom kroz davanje mogućnosti za adekvatno reagovanje na uočene probleme (a ne da strahuju od reakcije roditelja i dece), kroz beneficiran radni staž i visoke plate (jer ti ljudi, zajedno s roditeljima, grade budućnost naše zemlje);

– nagrađivanje uspešnih đaka, na primer, skraćenom školskom godinom (uz mogućnost, ukoliko su savladali celo gradivo, da ranije dobiju šansu za zaključenje ocena i duži letnji raspust);

– obezbeđivanje mogućnosti da se uključe u različite programe društveno- korisnog rada za koji će dobijati neku simboličnu „platu” (novac) ili neki drugi sistemski benefit (ovu mogućnost bih dala zbog roditelja koji imaju ogroman problem gde deca da im budu dok rade);

– reformu obrazovnih zahteva, to jest da deca stiču manju količinu teorijskog znanja, a više praktičnih veština;

– pravljenje spiska etičkih i moralnih ciljeva koji se obavezno postižu kroz sistem obrazovanja;

– završne ispite koji bi sadržali obavezno ispitivanje razvijenosti nacionalne (naravno, ne nacionalističke) svesti i pripadnosti;

– uvođenje obaveznih emisija na društvenim mrežama i televizijskim kanalima koje se bave podrškom porodici i odgovarajućom zabavom za decu...

Za ovo je, dragi moji, potrebna volja, snaga i istrajnost svih, bez očekivanja brzih promena. A za prave cvetove promena potrebno je minimum dve decenije.

Pa dok se bavite politikom i osudom, probajte bilo šta da rešite u svojoj mikrozajednici i zahvalite se javno svima koji su vam u tome pomogli (naglasite kada i kako su vam pomogli). Iskoristite društvene mreže da se pohvalite svima o svom uspehu i načinu kako ste uspeli. I kada mreže budi „sijale” uspehom i zahvalnošću, nećete više ni imati strah šta nam deca prate.

Srećno svima!**

*Pedagog i porodični savetnik

**Objava koju je autorka napisala na „Fejsbuku” nakon tragičnih događaja u OŠ „Vladislav Ribnikar” i u Mladenovcu, shvativši posle brojnih poziva i pitanja zabrinutih roditelja da su im određeni odgovori neophodni što pre. Tekst je, uz saglasnost autorke, neznatno izmenjen radi prilagođavanja novinarskoj formi