Svako mora da bude gospodar svoje realnosti

Askanio Čelestini je u tekstu „Obraćanje naciji” napravio svojevrsni presek ne Italije, Amerike ili Francuske već cele globalne zemljine kugle. Živimo zapravo u globalnom svetu gde veći deo stanovništva živi sličnim životom. Ljudi žive u državama, gradovima, zajednicama gde važe slična pravila.

Dramski umetnik Gordan Kičić ovako je za „Politiku” govorio o svom novom glumačkom izazovu. Kičić je deo glumačke ekipe nove predstave Ateljea 212 „Obraćanje naciji” rađene prema rukopisu savremenog italijanskog autora Askanija Čelestinija. Delo je prevela Julijana Vučo, reditelj je Bojan Đorđev, dramaturškinja Mina Ilić, scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Marija Bolubdžić... Premijera je u petak uveče, 19. maja na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212.

Dramski tekst „Obraćanje naciji” sastoji se iz kratkih monologa odabranih iz istoimene drame i zbirke „Hodam u koloni” Askanija Čelestinija, čije junake tumače i Jovana Gavrilović, Gorica Popović, Katarina Žutić, Dejan Dedić, Ivan Mihailović, Ivan Jevtović, Branislav Zeremski, Aleksandar Srećković i Miona Marković.

– To zaista jesu monološki segmenti, forme, ali nisu hronološki povezani. To su Čelestinijevi tekstovi kao vrsta stendap komedije koju je on radio tokom godina i godina scenskog nastupa. U pitanju je vrlo specifičan autor i pisac koji ima osobenu vrstu obraćanja naciji. On se kroz svoje monologe i likove bavi presekom stvarnosti u Italiji. U isto vreme sve to može da važi i širom sveta. S druge strane priča je jako duhovita, ulazi u apsurd, grotesku… Nismo imali lak zadatak da to postavimo na scenu, posebno jer nema čvrste dramaturške forme. U smislu da nema čistih likova, već su to u stvari tipovi koji kazuju Čelestinijeve monologe. Mislim da je ovo jedan od zahtevnijih zadataka koje sam radio i ja, ali i moje kolege – priča Gordan Kičić uz komentar:

– Svi igramo po više likova i svi smo jako znatiželjni kako će publika da nas doživi. Reditelj Bojan Đorđev uradio je neobičnu, jako zanimljivu postavku cele te priče. U pitanju je zanimljiv kontekst: četiri godišnja doba koja se smenjuju. Mi smo neki ljudi u tom gradu, prostoru koji menjaju te vremenske okvire, koji se susreću sa različitim okolnostima i situacijama.

Čelestini u delu „Obraćanje naciji” cinično, duhovito, resko, osuđuje pojave, uopšte odnose među ljudima, grupacijama. Različita preterivanja, sebičnost, pohlepu, licemerstvo, mnogo tema je otvorio na duhovit i neobičan način.

– To nam je i bila namera, zadatak tokom svih proba: zapravo pronaći tu meru, način kako tu priču ispričati publici koja će se i nasmejati, ali koja će dobiti i nešto oporo u svemu tome. Bili smo u potrazi, tražili smo kako da to bude i zabavno, ali i ne baš tako zabavno – naglašava Kičić koji će ovoga puta izaći pred publiku Ateljea 212 sa više scenskih likova.

Čelestinijevi junaci, zapravo, nemaju imena, već su u pitanju tipovi u određenim situacijama koji pokazuju koliko su ta stanja nenormalna, izvitoperena, pogrešna…

– Reditelj Bojan Đorđev poverio mi je više likova. Isti je slučaj i sa mojim kolegama. Recimo, igram čoveka koji je uznemiren, zatim pojedinca koji je na izvestan način narator, koji malo ulazi i u te priče o kojima govori. Tumačim, i debelu plavu devojku, devojčicu, i ponavlja se ponovo taj uznemireni čovek, tako da igram četiri-pet likova. Dinamično je, intrigantno ići iz lika u lik. Ima nas puno u ekipi, isto tako ima mnogo toga da se obuhvati, saopšti kroz te priče, odnosno monologe. Dosta je sve živo i jako zanimljivo – kaže Kičić kome je, kao i njegovim kolegama i veoma teško da istrajava na svakodnevnim obavezama sa mislima na tragične događaje koje kolektivno preživljavamo.

– Još uvek sam u stanju šoka, neverice. Sve se desilo u kratkom vremenskom intervalu. Društvo je krenulo u neku vrstu instant preispitivanja, što smatram da je dobro, ali je loš povod. Najtužnije je što su deca stradala. To je duboka, bolna, ozbiljna priča, čije preispitivanje bi trebalo da poprimi širi okvir. Tragični pir nastavljen je i u Mladenovcu. Zaćutao sam na novonastalu situaciju, koju niko od nas nije mogao ni da zamisli. I mene kao roditelja sve ovo je pogodilo, svi se preispitujemo. Deca nose sve iz kuće, vrlo je sve to uzročno-poslednično i jako, jako delikatno. Svako mora da bude gospodar svoje realnosti. Čudan je svet, menjaju se stvari, okolnosti. Svet nije takav kakav je bio pre pet-deset godina. Živimo zapravo u jednoj kakofoniji informacija, neukusa, neuroze. Loših muzičkih izbora, raznih drugih sadržaja.